Зора

3 0 Р А

249

Забреок, 1896.

Ј

Збогом

— по Некрасову —

е сећај се тужних, бедних дана, Што их људи са злобом нанеше; Не сећај се буре твојих суза, Нит' освете, к'о да је не беше. Али дане, кад блисташе нама Љубав сјајна пуна нежна миља, Храбро својим кад иђасмо путем Ох, твој спомен нек их благосиља.

>- ^ ^ Ј &

ј Јустин и Јустина — ЕшИе Шсћећоиг^ —

Бор. Л. Ценић.

I.

Јрему бјеше дванаест година; она ^ још није ималадесет. Њему бјеше

У^^име Јустин; њу су звали Јустина. Јјр? Родили су се у истом селу и родитељИ су им живили у двије куће једна до друге. Јустина је чувала гуске, а Јустин је сваки дан тјерао на пашу и са паше волове и краве свог оца. Дјевојчица би увијек отјерала своје гуске онамо, гдје би се Јустин налазио. Докле би јато крилатих двоножаца чупкало травицу, оба дјетета посадила би се на траву и ћеретала би. Шта супричали једно другом? Онакве празне дивоте, какве може само да казују уста млада и која не знају за лаж, а какве може с насладом да слуша друго диЈете. II. Јустина је лијепо пјевала, Јустин је имао приличан глас; они би заједно пјевали. Она би га научила какву пјесму,

коју он још није знао. Он би њу научио другу какву. Каткад би уз њих пристала каква шева, какав црвендаћ или сјеница, а умијешале би се и бубице. Начинио би се читав концерат под ведрим небом. Човјек би пх сретао по путовима, како су се ухватили за руке, па идуједно поред другога. Увијек су се смијали. Идући преко жита и ражи, набрали би пуно различка; она би раширила своју плаветну кецењу, а Јстин би је напунио. Она би различак плела у вијенац, мијешајући са њим по који бијели красуљак са златним срцем; а онда би смијући се метнула вијенац на главу своме другу и рекла би, да је он њен цар. Каткад, имајући међу прстима красуљак, заборавила би на започети вијенац. Да ли ме воли? питаше она цвијетак, предавајући му перавјетру. Красуљакби одговорио каткад јако, другдаш нимало. Ако ће, оба ова дјетета нису се срдила на њега. Увијек су се смијали. з