Зора

250

ЈУСТИН и ЈУСТИНА

III. Увијек су се смијали. Али тога ради морали су бити заједно. Ако су били једно без другога, били су тужни. Тражећи једно друго, лутали би, као осуђене душе. Ако би се случајно десило, да Јустина није истјерала у поље своје гуске, Јустинове краве нису имале добра чувара; оне су по вољи пасле траву по сусједним ливадама. Птице саме пјевале. А сјутра дан, кад би се састали, каква радост !. ... Перната стока у томе је учествовала, па би навалила на ливаду и удружила би се са рогатом стоком. Једанпут их ухвати непогода. На све стране параше свијетле муње црне облаке. Гром рикаше. Они се склонише иза једне живике. Живика већ бјеше пуна птица, које су се тамо устрављене скупиле. Киша и град падаше, као да је постао потоп. Јустина није читала роман Бернадена де Сен-Пјера; али она се истоме домисли као и Вирђинија: под своју дебелу сукњу склони она своју главу и Јустинову. Ипак им бјеше зима. Киша цураше на њихове помодрјеле руке, зуби им цвокоташе. Да би се угријали, они се стиснуше једно уз друго, као оно птичићи у гнијезду. IV. Израстоше. Јустин није више тјерао на пашу краве свог оца, Јустина није више чувала гуске. Њени родитељи научише је занату шваљином. Ово двоје младих нису се као некад, тако лако виђали, али су увијек мислили једно на друго. У прошлости имају успомене, које ништа не може да збрише. Кад би се сусрели и Јустин би јој проговорио, Јустина би поцрвенила, као трешња из Монморанса. Научила је да порумени у исто вријеме, кад је научила са иглом 1 владати. Недјељом би Јустин дошао по њу, да је води у коло; она би се принаредила по његовој вољи. Сви момци дивише јој

се и позиваше је на игру; али она би увијек нашла начина, да са Јустином понајчешће игра. V. Једнога дана наврши она осамнаесту. Бјеше то лијепа плавуша са вилинским стасом; њене очи, плаве као море, имале су поглед, као у Андалускиње. Устајој бјеху ружица нерасцвјетана. Њени свијетли и као снијег бијели зуби изгледаше као оно бисер поређан у мерџану. Ножицајој бјешедивна, а ручица као у принцезе. На десет миља у околини говорило се о љепоти њеној, и који су је видјели, не оклијеваше да је помињу, као чудо неко. Пуно њих дивише јој се. Који нису били сувише стидљиви, они је запросише. Она их одбијаше. Иначе никоме не би допуштала да са њом ашикује. Ппак клонуле наде у једних будише срчаност у других и у мјесто да буде мањи, број њених обожаватеља растијаше. Она би се сјећала времена, кад је гуске чувала. Јустин би јој долазио на ум. VI. Једно јутро бјеше се упутила у једно сеоце, куда су је били позвали, да сашије вјенчану хаљину. Јустин је стиже на путу. Он изгледаше као Дон Кихот, и не као иначе, бјеше збуњен и оборио очи. — Шта је теби? запита га она. Он уздахну. — Мила моја Јустино, одговори он, ја се женим, мој отац навалио ... Она преблиједи као крпа. Он настави. •— Али ја бих најволио тебе, само тебе, та ти знаш. — И ти се другом хоћеш да жениш? викну она. — Морам, кад ми отац тако хоће. Ти му ниси досга богата. — Ох! заиста, ја сам убога сирота... А која је то, што хоћеш да је узмеш? — Моја братаница, јединица у брата мог оца, 1 ) што има онај мајур Шарм. ') Римска црква допушта брак између тако блиског рода. — Прев.