Зора

3 0 Р А

253

Па како старац није имао никаква посла и вријеме му бјеше досадно, хтједе он да се плеће у послове своје дјеце. Као на то је имао и нешто права. Али они поступаше са њим, као са матором будалом, као са џандрљивим старцем и нимало се не устручаваше, да га понижавају. Видећи да га одбијају, да су га оставили, онако самохрану старцу паде на ум Јустина. Никоме ништа не рече, него једнога дана узе доста новаца, па се диже у Париз. Имао је осамдесет година. XIII. Јустина бјеше одавна обудовила. Сва јој дјеца бјеху помрла. У Паризу није никада знала за што друго, до ли за невољу. Ако је била врло стара, она јејош радила, да би се хранила. Крпилаје, како је могла, старе чакшире и старе капуте. Муштерије су јој биле трговачки хамали, служитељи, Фијакри и чистачи улица. Кад опет угледа Јустина, мало што се не обезнани. Он је пригрли. Пуну четврт часа плакаше од радости. — И ти си се дакле сјетио мене ? рече му. — Па ето видиш, кад сам ту. — Баш је то лијепо од тебе, да си ме походио. — Дошао сам, да се тобом оженим. Она прсну у смијех као махнита. Он бјеше врло озбиљан.

— Треба да будемо срећни, рече он свечано. — Иди само, Јустине, зар се не шалиш? — Погледај, рече он и отвори своју биљежницу, ту су све потребне хартије и још двадесет хиљада динара у банчиним нотама. Угашене Јустинине очи сијевнуше кроз стакло од наочара. — И ти новци за мене су? запита. — Да. — То ћеш да ми даш по уговору? — Не, него ћу ти их дати у руку сјутра дан по вјенчању. — Милије би ми било по уговору. Најпослије, што му драго, ајдемо у општинску кућу. XIV. Сјутра дан по вјенчању заиска Јустина оних двадесет хиљада динара. Јустин не хтједе да се раставља са њима. Заподједе се свађа, која поче пребацивањем; од пребацивања уђоше у крупње ријечи. Јустина ишара својим старим ноктима лице у свога Јустина. А он дохвати батину и стаде своју Јустину целивати по глави и по плећима. Поплашени сусједи отрчаше по варошке пандуре, који одведоше супарнике пред комесара полиције. Послије мјесец дана пресуди суд, да се њих двоје разведу. Ова пресуда наравоучење је ове истините приповијести. Ђ. Ноновић-Даннчар.

К

А В К А 3 — А. С. Пушкин —

ј^авказ пода мном. Сам сам на висини ; Над снегом стојим: испод мене стење, ^ На јака се крила сури ор'о пење, Пзравн'о се са мном, лебди у даљини. Ја одавде видим извор бистрих вала И гомилу снега што се скотрљала.