Зора

254

Д Е Н И 3 А

А над главом мирно облаци ми лете, Водопад се шумно преко стена слива, А дубоке кланце сива магла скрива. И зимзелен венце око стене плете; Тамо доле шуме и лузи зелени, Где цвркућу тице, где скачу јелени.

По горама доле већ се људи стане, Свилоруно стадо пасе по планини, И силази пастир веселој долини, Где Арагва тече кроз кланце узане, Где се ајдук смело преко крша вере, У дивљем беснилу где се Терек дере,

Београд

Разбацује вале, и к'о звер завија, Кад опази месо кроз шипке гвоздене, О обалу бије, баца беле пене, И таласом гладним стену обавија. Узалуд му муке — нема њему хране . . . Згњечен бесно јури кроз кланце узане.

Д. Ј. Димитријевић.

Е Н И 3 А Д Р Л И Д' 7 ЧЕТИРИ ЧИНА, НЛПИСЛО АЛЕКОАНДАР ДИМА СИН с пишчевим допуштењем превео с француског Милан Вл. Ђорђевић. (НАСТАВАК)

Андрија. Ви знате, јел'те, да је та тајна за свагда закопана у дну мога срца. Дениза. Дабоме да знам; ви не спадате у оне, који треба да кажу такве ствари. Али то није све. Да се је на томе задржао, да је само мене напустио, ни по јада; тако ми и треба, што се нисам бранила! Све знамо да је тако, па ипак подлежемо. Немамо извињења. Презиру нас, терају нас, право имају, и кад један човек види, како смо с њим слабе, нема разлога да верује у наше поштење с другима. Али невинашце, које никаква зла учинило није, човек воли, штити, не напушта, има сажаљења преМа њему, сети се макар само за тренутак да је оно крв његове крви. Кад вам жена, која ће да роди, саопшти ту несрећу,

чиЈе све последице на се узима, не ожените се њом, тако је утврђено, али јој помогнете, тешите је, обећате јој потпору, присутни сте у часу, кад живот даје вашем детету и кад од тога може умрети; не побегнете као лопов; не оставите је сасвим саму да се мучи у срамоти, болу и ужасу! О, она мала сеоска собица, она зимска ноћ, оне сузе моје мајке, онај први узвик детињи! Још има на свету добрих људи. Моја мати беше писмом позвала стару једну пријатељицу због неке тајне несреће. Она дође и одведе нас са собом. Сиромах отац није ништа ни приметио; мислио је само да сам несрећна и да сам на самрти. Како је и могао посумњати у кћер, коју је обожавао, којој је он увек служио за пример јаке воље, правичности и поштења? — Ну, дакле, свршено је! Сад