Зора

3 О Р А

255

ето знате све, те нећете дати вашу сестру таквом човеку. Андрија. А шта је било с дететом ? Дениза. Ах, да, имате право. Волите ме, па хоћете све да знате, како би себе више мучили а мене мање волели. Наша стара пријатељица — умрла је пре неког времена — довела је дете у Париз без нас. Морали смо се чувати да нас нико не сретне с дететом. Има матера које не треба да се покажу поред свога детета, то им је забрањено. Волела си, веровала си, родила си: то је злочин, да како! (Гневно и побуњено узвикне:) Ах ! — ])ИО је на неколико миља од Париза, код једне дојкиње; мајка и ја обилазили смо га с времена на време; мајка је крила своју лепу косу под црном власуљом а ја моју под риђом како бих личила на ма какву девојку. Био је леп; већ беше навршио годину дана; познавао нас је кад смо му долазиле; изгледало је да нас разуме, осмејкивао нам се, бацакао се ручицама и ножицама. Давале смо све што је требало ; али та дојкиња није га волела; друкчије би га мајка неговала. Та жена била је само радознала; хтела је да дозна све, како би више зарадила. Сваки гледа своју корист. Те тако умре. Умирући гледао је у мене, сиромах малиша! Мама и ја ижљубили смо га, лепо га обукли свега у бело, затим смо га сместили у његову последњу колевку с ружама и његовим играчкама и испратили смо га до гроба. Само смо ми били, свет нас је гледао. Сахрањен је у Коломби. Од како смо овде нисмо могли да му одемо, али он увек има цвећа. Баштован се о том брине; то је добар човек. И само једно име на надгробном камену, крштено, Јован,

име мамино. (Плаче, окреће махинално мараму прстима, па кад види да Андрија плаче:) Плачете! Хвала. Сем маме и вас са мном нико није плакао. (Ухвати га за руку па му падне у наручје). Брисо (ушав на последње речи уздржава се колико може. Денизи:) Одлази! Двниза (падне на колена и очекује да је он удари)

Оче мој

Брисо

(гласом потмулим и који прети) Одлази! Одлази! Дениза се устреми вратима; њен покрет одаје очајну неку одлуку. Андрија се баци између ње и вр&та и задржи је.

Андрија.

Куда ћете? Брисо. Опростите ми, молим вас, господине конте, што сам увео у вашу кућу људе као што смо ми, али нисам знао, то све ми је било непознато. Хоћете ли бити тако добри да отпратите госпођицу до њене мајке. Драма је доста било. Уредићу све хартије, које ће вам требати, кад ја више не будем овде. Идите, господине конте, идите, молим вас. (Андрија излази с Денизом.)

Ј Ик от А ГТОЈАВ А. Брисо сам, за њим ФврНаН. Нема појава; Брисо уређује хартије. Види се да с муком прикупља мисли. С времена на време пређе руком преко чела. Напослетку стропошта се на једну столицу, која је пред столом, ухвати се рукама за главу и тихо плаче; затим одлучно подигне главу, узме перо и пише белешке по хартијама, које је уредио. Фернан уђе и, мислећи да Брисо просто има нешто да пише, упути се фијоци , у коју му је Марта казала да метне прстен. Отвори Фијоку; на звук, који учини затварајући је, Брисо се окрене.

Брисо.

А ти си то!