Зора

3 0 Р А

235

ћана у дућан и загледао, неби ли га само опазио . . . Сав је дрхтао од узбуђења и крвнички погледао, свакога, тако, да су многи помислили, е је с ума сишао. Једва једном затече Ибрахим-бега, недалеко од Махмут-агине куће. С њиме бијаху иСалих-агаиМахмут-ага. — Једва те нађох, — дрекну Алија, а тражим те толико . . . И сад би те мог'о уФатити и удавити да није женски... Ама ја хоћу јуначки!.. Да ми изађеш на мејдан, па да се побијемо прси у прси. Махмут-ага занијеми од изненађења, аИбрахим-бег се само осмјехну. — Па шта ћеш ? — запита. — Да се бијемо. —• Пеке. Кад ћеш? — Сјутра. — Кабулим. Алија није више ни хтио, него се окрену и пође да тражи јаране, тедасес њима разговори. А Ибрахимбег га подругљиво погледа, па се окрену Махмут-аги: — Опремићу ја њега на они свит, па ће бит' све мирно. НоМахмут-ага не одговори ништа. Он је добро видио, да је Алија жељан боја и мејдана, па се бојао, да мјесто њега, Ибрахим-бег не оде на они свијет. А свак зна како он воли Ибрахим-бега и како га брани. XIV. Сјутра дан, био је мејдан. Двојица мегданџија стали један прама другоме, па обојица на бијесним хатовима, који помамно хржу и копају ногом земљу, као да су и они жељни боја. И Алија иИбрахим-бег чврсто се држе у седлима, а голе криве сабље блистају им се у рукама. Ибрахимбег се мало зацрвенио, пасеједнако смјешка на Махмут-агу и оне око њега, а Алија се уозбиљио, те непре-

стано завирује сабљу и тапше коња по врату. Најпошље Махмут-ага викну: — Јесте ли хазур? — Јесмо, — викнуше обојица. И одмах затегоше дизгине коњима, па их поизмакоше мало натраг. — Ха! — кликну Алија и ободе коња, који као стријела полети према Ибрахим-бегу. Овај учини тако исто. И како се сретоше тако и један и други удрише сабљама. Алија замахну да схвати бега по глави, но овај вјешто одби ударац, па нападе на њега. Алија такођер одби ударац. Но баш у тај час обмота му се дуги сахатски ланац око балчака и кад бег поново замахну, Алија није био у стању, да га брзо одбије. Бегова сабља дохвати га тада по рамену и млаз крви шикну далеко. Алија баци сабљу из руке и дохвати се за рањено мјесто . .. Затим се зањиха у седлу и сигурно би пао, да га другови не дочекаше на руке. — Ово је јуначки! — кликну Махмут-ага. Овај се не боји хиљаде 'наких. — Није јуначки него хрсуски, — викну неко из Алијина друштва. — Јуначки! — дочека опет Махмут-ага. А затим настаде права хука. Да није било рањена Алије, његови би јарани започели праву битку, али овако нијесу могли ништа друго, него викати и псовати. Махмут-ага се препаде, да не дође до густа, па се извуче и нестаде га. А и Ибрахимбег одмах ободе коња и одлети, не осврћући се ни на кога. Од велике радости није знао шта да ради, него је бијесно ударао коња и хитао, да Емини однесе хабер, јер је знао, да га она чека.. . х *