Зора

236

РАЗОРЕНО ГНИЈЕЗДО

Емина га је заиста чекала са највећим нестрпљењем. Кад јој је Махмут-ага испричао, како је Алија жељан мегдана, она није знала шта ради. Најприје је поблиједила као крпа и укоченим погледом гледала у оца, а кашње је излетила из собе, сакрила се у башчу и пустила срцу на вољу, да се сита исплаче. Сузе су непрестано текле, а она их није могла задржати. — Ако оде, — рече јецајући, па ако погине, шта ћу ја онда?.. Неће ми више никад доћи, нити ћемо више ашиковат' к'о прије... И онда... онда се ја више никад удати нећу. И ту опет зајеца као дијете, кад га најстрожије казне . . . — Ама ако не погине? Ако остане жив? — суну јој као муња кроз главу. — Ако опет дође к'о и прије? Она уједанпут диже главу, а очи јој сијевнуше радошћу. Она је била изаборавила, да је Ибрахим-бег јунак и да не може лако изгубити главу. И одмах јој на срцу мало одлану, па пође у кућу и леже у душек. Па ипак није могла читаву ноћ заспати . . . Чинило јој се, као да својим очима гледа, како се њих двојица бију . . . И заиста као да опази крв, — па скочи и врисну . . . Но кад је видјела, да нема никога и да је у својој соби, опет завуче главу под јорган, те се даде у мисли ...... А чим је зацикнула зора, она је устала и чекала за вратима, да чује шта је било . . • Сваки сахат чинио јој се дуг као година, те је непрестано извиривала и очекивала Док једва једном опази она коња зеленка, а на коњу Ибрахим-бега. Нека неописана радост овладала њоме, па у мало што не врисну . . . А бег се све више и више приближивао боцкајући коња и машући руком из далека.

— Чекаш ли ме? — довикну јој весело. — Ево сам се вратио . . Он је готов . . . Ако остане жив, памтиће добро с ким је им'о посла ... . Емина га весело погледа. — Јеси ли се била препала? запита он. — Јесам. — Хм . .. Баш си дите! А зар ниси знала, да се ја не бојим 'наких десет?.. Она хтједе да одговори, но у то опази Махмут-агу гдје иде. — Ето бабе! — рече. Ибрахим-бег се осврну и кад се увјери о томе, осмјехну се, домахну јој руком, па одјури даље .. . XV. Алију су јарани на рукама донијели кући и ту га положили на душек. Јадна Дуда, кад га је угледала, закука и паде по њему, грлећи га и љубећи и дозивајући га најслађим именима. Ни један који се туде задесио, није могао да уздржи сузе. Сваки стао као сињи камен, не знајући шта би проговорио, ни како ли би утјешио јадну мајку. Шта више, њихова суморна лица и укочени, без наде, погледи, ражалостили би је још више. Кад дође и хећим. Озбиљнога лица, као и обично, он приступи болеснику и погледа рану. У први мах сабра обрве и заврти главом, но мало за тим поносније уздиже главу и окрену се. — Шта је? — запиташе сви, који су пиљили у њега, као у неко надземаљско биће. •— Ништа ? Овоме има илаџа')! И како он то рече, а оно сви као да се препородише. Нека необична радост разли им се по лицу и они лагано један другоме дошаптаваху: ] ) лијека.