Зора

3 0 Р А

237

— Има илаџа! Иза тога поче хећим да превија рану, а сви се, поред њега, дадоше у посао. Неки су му помагали, неки су трчали по воду, а неки се забавили око Дуде, која се забила у једну ћошу и непрестано јецала. — Не бој се! — говорили сујој непрестано један за другијем. — 0здравиће Алија! Но она их није чула, или боље рећи није хтјела да их чује, јер је још једнако слутила, да ће остати у свијету — самохрана. Међутим је Махмут-ага изишао из куће и свратио се у најближу берберницу, гдје је затекао и Ибрахим бега и Јусуф-агу и многе друге. Ибрахим-бег је био весео као никад до тада и поносито је испијао кахву, којом су га нудили појединци. Напротив, Јусуф-ага је био замишљен, а могло би се рећи и љутит, јер је чешће пута сабирао обрве и непрестано отпухивао, као човјек, који се одмара иза каква напорнога посла. Он, како је уљегао у берберницу, није никоме ријечи проговорио. Кад је Махмут-ага ступио, Ибрахим-бег скочи и начини му мјесто до себе. Дабогме да је то ласкало староме аги, па због тога, чим је сјео, потапша га по рамену и' кликну весело: — АФерим! Баш си јунак! — Јунак! — потврди још неко. Махмут-ага се занесе. •— Ама, валахи, нема 'вакога јунака у свиту. Није то, да речете, јунак к'о и други, него вам је ово прави Ђерђелез Алија. . . Та није ни два пут размахнуо сабљом, а они је леж'о под коњем . . . — АФерим! — рече опет неко. А Ибрахим-бег се само осмјехну и задовољно поглади десни брк.

— А оно је жена, права жена, кликтао је и даље Махмут-ага. Кажу ми га да је јунак, а не зна ни сабљу да у руке узме . . . Уплашио се прије мејдана . . . — Није тако! — дочека љутито Јусуф-ага, који није могао и даље да шути. Махмут-ага застаде. — Па како ? — запита. Но ЈусуФ-ага није ни чекао питања, него скочи са свога мјеста, па стаде на сред бербернице. — Алија је јунак! — викну. Он је удар'о јуначки, а бег је ударио хрсуски. Видио сам ја својим очима! Алија је њега јуначки звао на мејдан, а бег је њега уд'рио к'о жена, јер је у оног био балчак заплетен. — Јок! — рече Махмут-ага, па и он скочи. — Ја сам видио! — дочека Јусуфага, — и више вјерујем својим очима, него теби. Бег ми је био дражи од Алије, ама сад видим, да у бега нема образа, јер да га има, неби дао, да га тако Фалиш. — Бива ја лажем ? — узвикну Махмут-ага као увријеђен. — Лажеш! — рече ЈусуФ-ага. — Зар си и ти к'о и он ? — Ја сам поштен чојек, па волим поштену јунаку него жени .. . То рече и изађе из бербернице. — Нека га! — викну Махмутага за њим. — Нек иђе, нећу за њим заплакати! На загрли Ибрахим-бега.

Ражљућен као тигар, ишао је Јусуф-ага чаршијом. Нити се на кога осврћао, нити је гдје загледао, него је жестоко одмахивао руком и полугласно изговарао чудновате псовке, тако, да су многи застајкивали и чудили се: шта му је?