Зора

3 0 Р А

265

читао сакривену мржњу и задовољство, што види овако понижена свога непријатеља; али невјешту посматрачу могло се царево лице учинити милостиво. — Дружина Андријевић, — рече он поносно, али ипак милостиво —- ја сам скинуо с тебе немилост, зашто си у скромноме одијелу? — Господару, одговори Морозов, још на кољенима —- не ваља да се облачи у кадифу онај, коме су твоји опричници кућу запалили и жену силом одвели. Господару, — продужи он тврдим гласом — бијем ти челом и тужим ти се на твога опричника Вјаземскога, који ме крвно увриједио! — Устани, — рече цар — и причај по реду. Ако те ко од мојих увриједио, нећу му опростити, ма да ми је наближи! — Господару,— рече, не устајући, Морозов — наредп да дође Атанасије. Нека Преда мно.м даде одговор твојој царској милости! — Добро — рече размишљајући цар — паметна ти је молба. Треба да се састанете очи у очи. Зовнпте Вјаземскога! А ви — рече он бојариновим слугама дигните господпна, сједните га на скамију; нека причека. Од како се догодио нападај на Морозова прошло је више од два мјесеца. Вјаземски се опоравио од рана. Живио је цијело вријеме у Слободи, тражио је свугдје Јелену, али о њој ни трага, ни гласа, зато је постао још тужнији, још зловољнији. У двор није одлазио, чинећи се болестан, на пировима није бивао, а многи су говорили да Вјаземски показива знаке лудила. Такво се владање није цару свиђало, али је он то приписивао љубавним мукама, јер је знао, да Вјаземском није испало за рукбм да себи присвоји бојарињу Јелену. Послије ријечп Басманова о врачању, он стаде сумњати. Овај случај са Морозовим учини му се врло згодан, да много што шта дозна о Вјаземскоме, и ево зашто је примио Мо-

розова много љепше, него што су се надали царедворци. Наскоро уљезе Вјаземски, И он се промијенуо, изгледаше, да је за неколике године старији, црге лица дошле му много оштрије, а сав живот као да му бјеше у ватренијем и немирнијем очима. — Приђе ближе, Атанасије — рече цар. — Приђи и ти, Дружина. Говори право, и причај све, како је било. Морозов се примаче цару. Он стајаше до Вјаземског, али га не удостоји свога погледа, него тачно исприча сав нападај. — Је ли било тако? упита цар Вјаземскога. — Јест! рече Вјаземски, зачуђен што га цар пита, кад му је све познато. Грозни се намргоди. — Како си се смио усудити? рече он стријељајући погледом, — моји опричници не смједу бити разбојници! — Ти знаш, господару, —- рече у чуду Вјаземски, — - да кућа није ограбЛ )ена по мојој заповијести, а имао сам твојудозволу да отмем бојарињу. — Моју дозволу? рече цар, полако изговарајући сваку ријеч. — Када сам тп дозволио? Сада тек примјети Вјаземски, да му је узалуд ослањати се на оне цареве ријечи што их је на пиру у преносноме смислу рекао, и из којих је Вјаземски разумио, да може украсти Јелену. Зашто се цар одриче својих ријечи, и с каквом циљу — то није знао, само је разумио, да треба промијенити начин своје одбране. Вјаземски није марио, ни страховао за свој живот, а ријешио се, да се на лажљив начин оправда једино, што се још надао задобити Јелену. — Господару — рече он — ја сам крив, ти ми нијеси дозволио, да одведем бојарињу. Ево како је било. Ти си ме послао у Москву, да скинем „немилост" са бојарина Морозова, а ти знаш, да ме он мрзи, што сам се познавао са његовом женом, још док је била дјевојка. Послије