Зора

266

КНЕЗ СРЕБРНИ

ручка, он и Никита Сребрни, са слугама издајнички нападоше на нас, ми се стадосмо бранити, а бојариња, знајући мужеву љутину, препаде се, па ме замоли, да је са собом одведем. Побјегла је са мном својевољно, а кад сам се ја у шуми од рана онесвијестио ње је нестало, ни сада не знам шта је од ње било. Сигурно је бојарин држи у затвору, а може бити, да је и са свијета смакао. Не он — и Вјаземски баци љубоморан поглед на Морозова — не он, него ти ја бијем челом, и тужим се, што је Морозов са Сребрним напао на мене у својој кући! Цар се није овоме нааао. Лаж Вјаземскога била је јасна, али је ишла цару у рачун. Морозов први пут сада погледа на свога непријатеља. — Лажеш, псето једно! рече он са презрењем. — Свака ти је ријеч лаж, а ја сам готов крст целивати. Господару, нареди њему поганоме, да ми даде жену, с којом сам вјечан по закону хришћанскоме! Јован погледа Вјаземскога. — Шта имаш ти рећи на ово? упита он хладнокрвно, као судија. — Ја сам ти већ рекао, господару, да сам одвео бојарињу по њеној вољи, послије су ме нашле моје слуге у шуми, онесвијешћена од великог губитка крви. Није било уза ме ни коња, ни бојариње, пренијеше ме у млиницу, ту ми млинар заустави крв и више ништа не знам. Вјаземски није мислио, да ће спомињући млиницу увећати цареву сумњу. Али Јован не показа ни чим да обраћа пажњу на тај догађај, само га добро записа у памети, да се њиме користи кад требало. — Јеси ли чуо? рече он Вјаземскоме — бојарпн Дружина хоће да целива крст, као потврду да истину говори. Како ћеш се ти пред њим оправдати? — Бојарин може говорити што хоће — рече безобразно Вјаземски —■ може на ме клеветатп, и ја сам готов да крст целивам!

Међу опричнпцима зачу се гунђање; ма да су били огрезли у злочинпма, ипак би се мало по који ријешио да се лажно закуне. Они су сви знали и учествовали при нападају на Морозова. Сам Јован бјеше пренеражен; али при помисли, да овим може погубити мрскога Морозова, одмах се умири, и сачува изглед строгога и праведнога судије. — Дјецо! — рече он присутнима ви сте ми свједоци, да сам тражио истину. Ја не осуђивам, док не чујем оправдање. Али у једној истој ствари не могу двије стране крст целивати, једна мора да лаже. Ја, као добар пастир чувам овце своје, и нећу неправде. Нека Морозовз г и Вјаземскоме суди Божји суд. До десет дана нека се бију обојица на Црквеној пољани. Коме Бог да тај ће остати, а који не побиједи, па макар и остао жив. погинуће од руке мога џелата! Царева одлука учини велики утисак на присутне. Она се по мнијењу многих сматрала као смртна осуда за Морозова Не може се мислити, да ће старац бојарин побједити младога и снажнога Вјаземскога. Свак је очекивао, да ће се он одрећи двобоја, или замолити да испред себе метне другога. Али се Морозов поклонп и мирно рече: — Господару, нека буде по твоме! Ја сам стар и слаб одавно нијесам узимао оружја у руке, али на Божјем суду помаже правда. Ослањам се на Бога. Он ће пред свима вама мене оправдати, а упропастити непријатеља! Кад чу Вјаземски цареву одлуку обрадова се, очп му се засвијеглише, али га Морозовљева мирноћа збуни. Он се сјети, како свак вјерује, да на Божјем суду правда побјеђује, па стаде сумњати у свој успјех. Али то брзо прође, он се прибра п поклони цару: — Нека буде по твоме, господару!