Зора

3 0 Р А

267

— Иднте — рече Јован — тражите себи помоћнике, а до десет дана, да сте оба на Црквеној пољани, и тешко ономе који не побједи. Бацивши наобојицу тајансгвенпоглед, цар оде у своју собу, а Морозов достојанствено нзиђе, праћен познаницима, и не обраћајући пажњу на опричнике. Глава ХХУ. рМАЂИЈАН Д САВЉА. Сјутра дан Вјаземски остави Слободу и упути се Москви. Он би се у свако вријеме ослонио на своју снагу и вјештину, али ова се ствар тицала Јелене. То није био обични двобој, него Божји суд. Он је знао своју неправду, па се бојао, да му се руке не укоче и одузму. Пак су га још тек замирене ране поболијевале, и чешће би осјећао слабост и малаксалост. Он се ријешио, да се обрати познатоме млинару, да помоћу какве траве и мађија осигура своју побједу. Замишљен и узбуђен, он полако јахаше на коњу и разгледаше пут, бојећи се да у густој шуми не залута. Кадугледа забиљежене знакове по дрвећу, он потјера коња, и брзо зачу лупу у млиници, помијешану са човјечјим гласом. Вјаземски сиђе са коња, привеза га за дрво и пође пјешице. Крај млинице стајаше нечији лијеп и накићен коњ. Млинар се разговараше са једнијем стаситијем човјеком, чије лице Вјаземски није могао видјети, јер му бјеше окренут леђима. — Остаћеш задовољан, бојарине, говораше млинар, потврђујући главом, —• — бићеш сретан, баћушка. Опет ће те цар заволити, и нека ме гром на мјесту убије, ако не погине и Вјаземски, и сви твоји непријатељи. Умири се док јеузате тирлић-трава. — Добро — рече непознати, сједајући на коња. — Али памти, ако не помогне објесићу те као псето!

Глас се учинити Вјаземскоме познат, али коло тако лупаше, да није могао познати ко говори. — Како да не помогне, баћушка, мора помоћи, —■ продужи млинар, ниско клањајући се — само не скидај са себе тирлића, а кад станеш са царем говорити гледај му право и весело у очи, без икаква страха. Говори му шале и досјетке, као и прије, и нека сам проклет, ако те опет не заволи! Коњаник окрену коња, и не примјетивши Вјаземскога, проскака поред њега. Кнез познаде Басманова и љубомора у њему узаврије. Он не обрати пажњу на млинареве ријечи, обузет мислима о Јелени, кад чу своје име, одмах помисли, да му је Басманов супарник. Чим оде Басманов, млинар сједе на земљу и стаде бројати златан новац. Он се весело смјешкаше, преврћаше новац са длана на длан, и наједанпут осјети на рамену нечиЈу тешку руку. Старац се стресе, скочи на ноге и умало не обамрије од страха, кад му се поглед сусрете са црним очима Вјаземскога. — 0 чеме си, стари лопове, са Басмановим говорио? упита Вјаземски. — Ба . . . ба . . . баћушка — замуца млинар, акољена му заклецаше —- баћушка Атанасије 11вановићу, како је ваше здравље? — Говори! — викну Вјаземски, шчепа млинара за врат, па га повуче колу говори, што сте мене спомињали? Он саже старца таман над хуком од кола. — Рођени! зајеча млинар — све ћу ти казати, све, само ме пусти. — Што ти је долазио Басманов? —■ Ради траве, баћушка, ради траве! Ја сам знао да си ти овдје, да слушаш, баћушка; зато сам и говорио гласније, да ти чујеш, како ти он о глави ради. Вјаземски га одгурну од кола. Старац разумједе, да је олуја прошла. — Како се љутиш, рођени! — рече он устајући на ноге — кажем ти, знао 5*