Зора

3 0 Р А

271

дворац и два црквена пјевца, који су морали надгледати бојни ред. Један од њих разгледаше и читаше законик Владимира Гусева, издан при великоме кнезу Јовану III. — А могу •—• читаше он ■—• могу се прије двобоја помирити, или ... — читање прекидоше усклици: — Цар иде! Цар иде ! Сви бјеху узбуђени и снимаху капе. Грозни дође на коњу до свога мјеста, затим се успе уза степенице, и сједе на приправљено му сједиште. Око њега се стојећи уредаше царедворци. Звона зазвонише, и на пољану ступише Вјаземски и Морозов, један са једне, а други са друге стране. На Морозову бјеше тежак оклоп, искићен сребром, који му и ноге донекле заклањаше, а на рукама бјеху металне наруквице. Главу му покриваше велики скупоцјени калпак, испод којега падаше по плећима метална мрежа, па се на прсима сапињаше сребрнијем плочама. На бедри о шареноме пасу висаше прав мач у сребрнијем корицама. На десној страни о седлу бјеше објешен златни шестоперац— оружје и знак достојанства, некада нераздвојни друг бојаринов у његовим славним биткама али сада услијед тежине мало је за чије руке. Коњ под Морозовим бјеше ишаран црнијем пјегама, прсат и пун, под покривачем од малинасте кадифе. Испод скованога заклопа на челу падаху му са страна свилене, помијешане са сребрнијем концпма, ките. Једна таква, али велика кита бјеше му испод врата, па падаше до прсију. Узде бјеху сребрне, искићене звонцима. Коњ иђаше мирно, поносно одижући космате ноге и сагињућп дебели врат. Кад га Морозов заустави на неколика корака даље од свога противника, он стаде својом бујном гривом трести, а грива му падаше готово до земље; стаде нестрпљиво копати пијесак својом снажном копитом. Таман се слагаше тежак коњ са својим властитим господарем, његова бпјела грива са спједом бојариновом брадом.

Вјаземски бјеше много лакше обучен. Он није хтио ради тек зараслих рана да облачи тешкога оклопа, него се задовољио много лакшим, на чнјим рукавима и оковратнику гораху драга камења. На глави му бјеше низак и мален калпак, на врх њега трепераше сноп златних жица, посутих дијамантским искрама. За калпаком бјеше задивена стријела, као какво златно перо, а не бјеше спуштана да му брани лице од удараца, тако да блиједо лице и црна брада Вјаземскога бјеху сасвим отворени. 0 пасу висаше крива сабља сва у драгоме камењу, она иста што је омађијао млинар и у чију се моћ тврдо уздао Вјаземски. Уза седло од кадифе бјеше привезана малена скупоцјена сјекирица. На Вјаземскоме бјеху чизме од сахтијана, које му допираху до под кољена, и ту бјеху превезане траком од бисера. Поносни злаћани коњ Вјаземскога бјеше сав искићен низовима од сребрних јабучица. На челу му горијаху дијаманти у златним гнијездима. Његове сухе, црне ноге не бјеху потковане, него на свакој копити звоњаше по једна сребрна јабучица. Одавно се на нољани чуло његово јасно хрзање. Сада бјеше подигао главу, распухао пламене ноздрве, издигао реп и испочека пође мирно, готово и не крећући земље, на сусрет коњу Морозова; алп када му кнез затегну узде он скочи на страну, и би ланац прескочио, да га јахач врло вјешто не поврати на своје мјесто. Сада се он пропе на стражње ноге, и тако се окрећаше, гледајући да се преврне на леђа, али се кнез наже, отпушта узде и забоде му у кукове оштро стреме. Бијесни коњиц учини још један скок, и стаде као кип. Не задрхта ни једна длака у његовој црној гриви. Он стаде косити по странама својим крвавим очима, а по његовој злаћаној длаци указаше се надувене жиле. При сјајној појави Вјаземскога, који уљезе блистајући, као да бјеше посуг златном и дијамантскомкишом,владимирски