Зора

272

КНЕЗ СРЕБРНИ

гуслар бјеше у усхићењу, очарао га је још више коњ, него коњаник. — Аха, коња! — говораше он, лупајући ногама и у усхићењу хватајући се за главу, — помислите, браћо, да дивна коња! Још га моје очи овакога не видјеше! А бивали су свакакви, али на.м овакога Бог не посла! Е зашто — придода он у себи — зашто овај коњаник са оваквим коњем не дође на Погану Лужу! — Чујеш ли, — продужи он весело, гурајући друга лактом — чујеш ли, блесане, који ти се коњ боље свиђа, а? — А они! одговори момчина, показујући на Морозовљева коња. — Они ? А зашто баш они ? — А зато, што је подебљи! одговори лијено момчина. Гуслар се разложи смијати, али се у то вријеме зачу глас: — Људи православни! викаху по разним странама пољане викачи : отпочнње се бој између царевога оружника, кнеза Атанасија Ивановића Вјаземскога и бојарина Дружине Андријевића Морозова. Молите се, људи православни, Пресветој Тројици, да она буде на помоћи праведној страни. Настаде тишина. Сви се гледаоци стадоше крстити, а онај бојарин, што је морао надгледати двобој, ниско се цару поклони и рече; — Заповиједаш ли, господару, да се отпочне ? — Заповиједам! рече Јован. Сви се уклонише на страну. Бојарин даде знак. Непријатељи извукоше мачеве. Са другим знаком они су морали напасти један на другога, али на опште изненађење Вјаземски се заљуља у седлу и пушта узде. Он би пао на земљу, да на вријеме слуге не притрчаше, прихватише га, и помогоше му да сиђе на земљу. Два коњушара ухватише бијеснога коња. — Водите га! рече Вјаземски, гледајући помућенијем очима — Ја ћу се бити пјешке!

Кад Морозов видје, да је кнез сишао са коња, сиђе и он са свога, и предаде га слугама. Један му слуга прпнесе штит од коже, у случају боја на ногама. И Вјаземскоме предаде његов слуга штит са златном израдом. Али он не имаде снаге, ни да га на руку натакне; ноге му заклецаше, и опет би пао, да не би слуга. — Шта ти је, кнеже? чуђаху се они. -—- Дођи к себи! Иначе срамота и твоја и наша! -- Скините ми оклоп! рече задихано Вјаземски. — Удуши ме несретни коријен! Он збаци калпак, раскиде огрлицу оц оклопа, и згули са врата гајтан, о коме висаше она зашивена крпица са блатнијем голупцем. — Проклет био, млинаре, —- викну он, бацајући гајтан далеко од себе — проклет био, што ме превари! Морозов са голим мачем приђе Вјаземскоме. — Прецаји се, псето ! викну он п замахну. — Признај своју погрјешку. Слуге их раздијелише. — Не! викну Вјаземски, а у очима му опет сину злоба. Рано ми се још предати! Тн си ми нашкодио, стари гавране, ти си своју сабљу замочио у свету водицу. Ја ћу метнути испред себе замјеника, па ћемо онда видјети, чија је правда. Међу изасланицима противничких страна отпоче препирка. Једни су тврдили, да се суд свршио у корист Морозова, а други — да суда није ни било, јер није било ни боја. Цар је све видио, па нареди да му донесу оно, што је Вјаземски бацио са врата. Он радознало и неповјерљиво разгледа крппцу и предаде је Маљути : — Сачувај ово док ти заиштем. А сада — викну гласно — доведите ми Вјаземскога! — Шта је, Ато? упита он, са чудноватим осмјехом — види се, Морозов није према теби ?