Зора

6

3 0 Р А

273

— Господару, — одговори кнез, а лице му покри самртно бљедило — мој ме непријатељ покварио. Уз то од како сам оздравио ни једном нијесам оклопа навлачио, па су ми се ране отвориле, видиш ли крв како цури? Дозволи, ми господару, да метнем мјесто себе замјеника! Ово није било по правилима. Кад се ко неће сам да бије, него мећ"е на своје мјесто другога, онда мора о томе раније објавити. Али кад се већ изишло на двобој не смије се то чинити. Цар је желио да Морозов пропадне, па је и то дозволио. — Нареди да се виче, — рече он можда ће се наћи ко год храбрији, него ти. А ако нико не изиђе, Морозов ће бити прав, а ти крив! Вјаземскога одведоше пспод руке, и брзо по његовој заповједи стадоше викачи око ланца ходати и викатп: — Ко ће од вас Слобођана, Московљана и осталога народа, да се бије са бојарином Морозовим? Ко ће да се бије за кнеза Вјаземскога? Излазите, храбри јунаци, освјетљајте образ кнезу! Али пољана оста мирна, не чу се ни један глас. — Излазите, храбри јунаци, — чуло се даље — излазите! Ко побједи Морозова томе ће кнез све земље дати, а ако буде простак сав свој новац и имање! Нико се не одазва, јер је свак знао, да је правда на Морозовљевој страни. Не гледајући на сву мржњу према староме бојарину, цар је био готов да га јавно призна за праведна, кад се зачушеусклици: — Ево га иде! Иде! И на сред пољане појави се Матеј Хомјак. — Хој-да! ускликну он и махну сабљом по ваздуху. Прилази, бојарине, ја ћу да се бијем мјесто Вјаземскога. Кад видје Хомјака Морозов се љутито обрати онима, који су морали нагледати:

— Ја нећу да се бијем са најамником! рече он поносно. — Не приличи бојарину Морозову, да се огледа са слугом Маљуте Скуратова! . . . Господару! — рече он пришавши цару — дозволио си моме непријатељу, да метне замјеника, па дозволи и мени. Нека се најамник са најамником туче, или одгоди бој за други пут. И ако је цар желио зло Морозову, ипак је молба пошљедњега била сувише праведна. Цар није хтио да и на Божјеме суду буде неправдан. — Нек виче викач! рече он љутито -—• а ако нико не изађе онда се бори сам, или признај своју кривицу, па на губилиште! Хомјак се за то вријеме шетао по пољани, махао сабљом и подругивао се гледаоцима. — Видиш, — говораше он — много вас се ту врана искупило, а међу вама нема сивога сокола. Дај, изиђите да ми мало сабљу поновите,царазабавиге! Можда сте сијекући дрва руке уморили, или по читав дан лежећи снагу изгубили! — Ух, гаде! — рече тихо гуслар да је узаме моја сабља показао бих ти! Гледај! рече он гурајући дрз^гога — познајеш ли га? Али га момчина не чу. Он бјеше зинуо, а очима као да ће прождријети Хомјака. Познаде да му је он украо драгу! — Шта? продужи Хомјак — и баш међу вама нема сокола? Еј, ви, праље ткаље, бабетине једне, ко ће са мном да се бије? — А ја! пзбаци изненада момчина, ухвати се рукама за ланац, издиже га преко главе, у мало што не извали дебеле коце; он се нађе на сред пољане, и изгледаше и сам зачуђен својој храбрости. Он бјеше зинуо очи избуљио, па гледаше сад на цара, сад на Хомјака, сад на опричнике, али ништа не говораше. ЋЕ СЕ)