Зора

274

ОСТРОШКИ РАТ 1854.

Р

СТРОШКИ РАТ 1( проф. Лазар Т. Перовић —

> 54 .

!^е може путник к Никшићу гра-Ш^ДУ а да не скрене око на оно жкгвисоко црно стијење, на онај страшни горостасни бедем, тарI пејску црногорску греду, што му се гордо, урнебесно к облацима уздиже. Скрене ли мало ниже очима — ето му опаљене зидине, а у средини њих малена, природом урезана ћелијица — ту су мошти чудотворца Василије. Простором за чудо малено, али историјском судбином славно, гласито — прави вам је то азил, из кога идеални вођ јунака, Велики Мирко Војвода са шачицом биранијех Црногораца одби силни турски низам, а сачува измучену црногорску нејач, да је непријатељска сила не гњечи. Султан Абдул Меџид изда Ферман великом Муширу Омер паши, да иикаквијех средстава не штеди, док му Црну Гору каквијем било начином ухарачи. Овај одабере вјешта војсковођу, Дервиш бега Ченгића, да му најбол^е убојнике, па га спреми да напада Црногорце, док му он у помоћ дође. Ченгић се дао Грахову, гдје је на вјеру мучеником смрћу уморио чувеног Јакова Војводу са неколико биранијех јунака, који му се упорно из затвора брањаху. И Омер је с војском бануо на Жупу у Бјелопавлиће, коме на сусрет сабља црногорска, Данило господар, пошаље Мирка, брата свог. На сами Туцињдан ето Миркасмалијем бројем Црногораца у Доњи Острог, а одатле преко села Бршна нраво к жупском манастиру. Ту је српски Божић светковао, а сјутра дан жестоки окршај

с Турцима издржао до пред саму вече, када Турчин на обадвоја врата манастирска безбрижно ватру наложи, стражарећи наше у затворз^. Штедећи крв и кости браће своје, Велики и духовити Мирко нађе пут, којијем кришом свакојег војника напоље изведе, па најпослије сам, те се крену гредбм на планину Буавицу, а отоле у Доњи манастир, у ком двије ноћи преноћише. Дознао је је Турчин, да су залуду празан манастир чували, па, пун гњева, и њега и Жупу сву огњу предаде и са свом се силом преко ГТланинице Брдима крену. Велики је Мирко већ наредио, те се сва ратна заира и опрема снијела у Горњи манастир. Свеца су наши прикрили у пећини Вилештици и поставили стражу код њега, док се види куда ће непријатељ окренути. Мирко му је на сусрет изашао и поздравио га огњем из пушака. Непријатељска сила далеко је јача, ушљед чега се наши, не престајући пуцњаву, мало по мало натраг помицаху, док у Горњи манастир не дођоше. Ту су силно камење нанијели код воде, највисочији крај од манастира. Прва брига Великом Војводи бијаше, да се наоружа силом духовном — помолити се пред моштима Божјег угодника Богу и целивати свето тијело, те позове игумана, да му ћивот отвори. Узалуд га је овај одговарао, дакључа нема, јер плану Мирко као муња, трже сабљу и љутито повуче: „Свеца ми брже овдје! гдје си га ђео ? Турцима си га зар предао! — А зашто сам друго ја и дошао, него или да