Зора

3 0 Р А

275

га животом мојим одбраним, или да најпријед Турци мене изгоре, па онда свеца; али, док сам ја жив, њега занаго неће." Ето тако мораде се опет светац унијети и у ћивот у Горњи манастир смјестити. У Мирка су двије кубуре сребрне и дугачка шишана, у осталијех дугачке танчице са којима су за седам дана бранили и одбранили манастир, под којим је већ и непријатељски топ донешен и читав дан ломио зидине манастира. Турчин је са свију страна кидисао, носећи пред собом снопове прућа као одбрану од нашијех танади и сјекирама кидиса, да врата разбије. Прва су врата срз т шена, куцну сјекира и на друга. „Грми пушка из манастира,причастарацРистоЖивков Дамјановић — а Новица просу силно камење искрај воде, нестаде Турчина, Боже свети, ка да га уби Бог и свети Василије. Три кумпаре, које посред нас буктијаху, утрну Велики војвода, т. ј. искубе из њих дугачки заждивени фитиљ , а једну натраг избаци г. Крцо. Кад свану, мој господине, авлија изгледаше као да си 100 волова заклао. Ту су ти мушкети, ту су ти Фишеци, ту су ти Фесови, цревље, Богме шта ћу ти причати — крв до кољена. Стотину неуждивених кумпара нађосмо, сила балица прућа, па доље путем, како су зар Турци љешине својих вукли све устала крв као ријека. Ту ти ми изађосмо из манастира, заждисмо оно пруће и у њ метнусмо кумпаре а оне: бу-у-бу-у, бу-у — али на несрећу не убише никаквог Турчина. Ми се бјесмо посакрили. Турци су се слегли у доњи манастир. У неко доба чу се грохот пушака с Ораног дола, то је књаз Данило, па нам се се к'о јавља и поздравља. Турци су отпочинули, осоколили се и пушћали се у пљачку. Данило им по-

шаље на сусрет Пера Томова са неколико војске преко села Бороњине. Перо учини из Дубраве јуриш и посијече до 1000 глава. Данило од Богетића, па до Планинице окружи војском тако, да се Турци опет повуку у доњи манастир, одакле их проћера Мирко заједно са Пером, те се Турци слегну око Башине воде. Велики војвода пошаље Данилу вјеснике и план, како би у исто вријеме с разних страна напали на непријатеља: Брђани од Зете, Перо Томов од Дубраве, Жупљани преко греде, а једно одјелење војске одређено је за Пелиново брдо наспрам Турака, куда ће и Данило са својом војском ићи у помоћ. По овоме Турци су са свију страна опкољени. Наједанпут чује Данило, да неки дио Бјелопавлића о издаји ради, ово га страшно потресе и сав план ратовања поквари, јер одма нареди да се светац крадом пронесе и на Цетиње носи. Тако се и урадило: у глухо доба ноћи на једну даску дигну свеца, ћивот развидају и тако пренесу између самијех турака, прегазе Зету и упуте се Цетињу. Здоговоре се, те заједнички напану на Турке. Мирко пријеђе Зету с Пером и Бјелопавлићима, а Данило остане на Планиници. Запуцаше пушке и топови, учини се загон и покољ. Турци се дадоше у бјегство. Велики низам ту заглави. Коњаници утекоше Никшићу. Пјешаци не бише кадри умаћи, јер их наши ножевима поћераше. Бивало их је који су по 10 15 глава турскиЈех откинули. Заробљеници су испод сабље предају извршили, Сву џебану, комору и осталу ратну опрему оставише Турци. Тако се рат свршио. Господар и Мирко распустише нас кућама. Они Бјелопавлићи,штоТурцима бијаху прешли, заишту милост у господара, који