Зора

3 0 Р А

281

Поглед им је оштар и јуначан. Говоре врло чисто српски, јужним наријечем, а нагласак управо као око Гацка. Не може се чути икавштине или која покварена ријеч, осим на жалост, почеле су се у новије доба увлачити, понекоје покварене стране ријечи. То су највише примили од службеника, који међу њих долазе, а многу су ријеч донијели момци из војништва. Кад им дођеш кући, лијепо те приме и погосте онолико колико су у стању. Право српско гостољубље! Већином су самостални, а мало их има под кметством и то онијех, који су се ту доселили у новије доба. Они су увијек како знаду били самостални. Богаташем сматрају онога, који има своје куће, земље, паше и хајван. Такијех и.ма много. Породице су јаке, има их по 30 па и по 40 душа у једној породици, којом управља само један домаћин, а недје и двојица. Овоје нешто налик на задругу. Баве се пољодјелством, сточарством и пчеларством. Алат или оруђе исто им је као и код других сељака

у Херцеговини. Од стоке најбоља им је овца. Имају до 1500 комада. На гласу је подвелешки овчји сир, кога доносе у мјеховима у Мостар на пазар. Од вуне праве све потребно одијело и то све по себи. Опреду вуну, па откају и онда ваљају у ступама, те праве рашу и сукно за гуњеве и хаљине, а плету чарапе и напршњаке. Који је у добру стању има свога коња, за јахање, јахалицу, — те му служи само за јахање. Хајван гоне у планину, и то више због воде, у Бјелашницу, а послије у Вележ и Јарчишта. Тамо имају колибе, те остану преко цијелога љета. Зими им је хајван код куће. Пчеларство је такођер напредно. Скоро пред сваком кућом има по неколико кошница, а има кућа која држи и по 200 кошница. Кошнице — улишта су им врло проста. То је трупина издубљена изнутра, те су онда у накрст изнутра постављена два дрвета као оквирци. Мед и восак ваде одозгор, подрезују, а више пута угуше и по цијело улиште пчела, док изваде из њега мед.

(СВРШИЋЕ СЕ.)

ОцЈЕНЕ И НегсегЈ 8уе1о§а 8ауе. (50 ^осНпа рогјезН Негсе^оуте) Наргзао Вагип Рораггс, исИе1ј па с. кг. УеНТгој Спппатјг и Зр1је{и. 8р1је{. Тгзкага А. %аппопг-а (81. Ви1а1) стр. 1—106. Писац ове књиге, г. Попарић, уложио је доста труда да му радња буде што свестраније обрађена, те је у ту цијељ проучио све изворе из којих би могао извући какав доказ својој претпоставци: да је Херцег Стефан добио Херцешку титулу од цара Фридриха III. 1448. г. на предлог напе Николе V. и да је он био најватренији присташа и бранилац цркпе босанске т. ј. патарен! Да је то била

ПРИКАЗИ главна и једина цијељ г. Попарића, а не да изнађе историјску истину, јасан нам је аргуменат већ у томе, што је г. писац нашао за сувишно осврнути се на све оно што су српски историци писали о Херцегу Стефану, а није му било сувишно из Гласника Бос. Херцег. Земаљ. Музеја цитирати и најмање ситнице (Пом. књ. стр. 90 и 91.) Каца би хтјели писати опширан реферат о књизи г. Бар. Попарића и о вриједности извора са којима се г. писац служио, тај би реферат био можда опсежнији од саме књиге, али то нећемо, него ћемо се само осврнути на питање кад је