Зора

284

ОЦЈЕНЕ И ПРИКАЗИ

би се могло на њих логично одговорити, а не огријешити се о начело науке патаренске јереси, признали бисмо да г. Попарић има право, али пошто та питања постоје, а одговор се на њих не може дати друкчији него на тај начин да се призна да је Херцег Стефан био прапослатш или бар по сваки начин да иије 6110 присташа патаренске јереси 1 ), мора се признати да г. Попарић није усгшо. Из разлога дакле, што је у поменутим питањима херцвштва и вјере Херцега Стефана, г. писац, био врло пристрасан, те је неистину хотимично хтио продати за истину; што огромни научни материјал или није знао, или није хтио критички средити, него је одбацио све оно што би било против његове тврдње и најпослије, што не само да није ништа ново открио, него је и оно што је већ било познато, а није му годило, одбацио, ову књигу не препоручујемо. Негзесиње, 1898. Томо А. Братиђ. Властелин Орша. Спјев М. Ј. Лермонтопа, препјетзао Ж. Драговић. Цетиње. К. Ц. Дрокавна штампарија 1898. Цијена? Од свијех пријевода у нашој књижевности, још су понајслабији пјеснички пријеводи с рускога. Музика рускога стиха тако је јединствена, чврста, да јој се наше ухо врло тешко прилагођава, много теже него музици њемачког и Француског стиха који је нашој еуФОнији много ближи. Њен ритам често пута неправилан, слик слободан, боље рећи убог према такијем својствима другијех језика, заварава слух нашег преводиоца да се тај пријепјев јавља послије далек и туђ руском оригиналу. Змајев дивни пријевод Лермонтовљевог Делгона, који носи на себи сву љепоту декорације Змајеве појезије, такођер засвједочава ту тврдњу, поред свег тог што је то ипак најљепши пјеснички пријевод у Срба и Хрвата. Онај ток стиха и музике у том пријеггјеву, њежан је као ток потока кроз траву, али не жубори, не ромори, нити се пјени као поток који тече кроз шљунак, кроз камење, на што потсјећа скоро сва мрачна, песимистичка ') Др. Бож. Петрановпћ у својој научној радњи Богомиљи (Задар 1867.) (која није имала част удостојити се пажње г. Попарића) тврди ра се под именом патаренског босанског народа, разумије народ прапославни (Богомили стр. 170—171.)

појезија Лермонтовљева, а посебице Дел10п, Вгастелин Орша, Мцири,ИзмајШ-беј и т. д. У српском пријеводу је сва љепота обраде, али није боја звука. Ако би се могло рећи: руски оригинал Делгона испјеван је крупним и звучним мужевним баритоном, а српски пријевод, тако мио и сладак, испјеван је најњежнијим тенором. Тако је с нашим најљепшим таким дјелом, ког узесмо за примјер, а тако је често с руским стварима и у другијех литература, нарочито у њемачкој, чему не налазимо други узрок него онај који поменусмо напријед. Туде, осим вјерности садржине обично нема никоје друге вјерности. Тако је и са Властелан-Оршолг. Да је стало само до тога да знамо садржину овог спјева, послужио би еминентно овај пријевод г. Драговића. Фабула самог спјева преведена је. са малим изузетком, вјерно. А то показује да преводилац добро познаје језик с којег преводи. Но што има најмање вјерности, то је обрада, љепота пјесничких ријечи, која је у српском пријеводу до крајности сиромашна. А то показује опет да преводилац није пјесник и да не зна пјеснички говор свог народа. Ријечи су неодабране, чаршијске, ријечи најобичнијег приповједача, а то је оно што убија сву љепоту живог и елегантног говора, којим је говорио овај велики Рус. Ритам је нетачан ; а при томе говор провинцијални крши и оно мало љепоте што би га имао жубор макар и обичног српског стиха. — Чупа', ћаше, мога', прје но ћ', ка', посјећава', и т. д. не личи данашњем модерном говору наших пјесника, који су нашу ријеч оплеменили до симФОније. Говор црногорски и ако је говор једног витешког нашег племена, и говор на коме је написано неколшсо монументалних дјела наше литературе, он ипак не ће у нашем народу никад бити говор појезије. Он нема ни једног својства да будејезик срца. Црногорски пјесник морао би имати дубоки осјећај и дивни полет Пјесника-Кнеза па да при богаству садржаја, онако по Бајронски, багателише форму, што то није у стању обични пјесник. За тим слик г. Драговића није ни мало срећан. У њега се обично римује: долгаћина—властелина, заблистају—гледају, израокава—подава, царицу—љепотицу, срдипгога — несретиога, тренутака—вјештака, погледују — покуцкују, духовникаиспосника, некргитени—презрени, остане—