Зора

л и с т ЗА ЗАБАВУ, ПОУЕУ И КЊИЖЕВНОСТ

УРЕЂУЈУ

4.1ЕКС А рПдМТИТЧ И ј! О В АИ Јк, ДуЧИЋ,

Год. III.

У МОСТАРУ, 1. СЕПТЕМБРА 1898.

Бр. 9.

*

*

*

а погледом угашеним И прекрштеним рукама, На мртвачком одру свом Лежао сам међ вама.

Ви сте моје бледо лице Росним венцем обвили, И о мојим боловима Са уздахом зборили.

Ја сам слуш'о речи ваше С њиним слатким отровом, И горко сам насмеј'о се Под мртвачким покровом . . .*) | Војислав.

Из, ДАЛЕКА СВИЈЕТА ] узш/ Ој јД сестане л' ми трага, гласа Подалеко од домаје, Преживи ме, пјесмо моја, У теби ми жар остаје!

—Ш+ А ти, жару, спој се брзо С жаром моје српске браће, Тад ми пеп'о, ма гдје био, Блажен биће, мироваће.

А кад Српство срећно буде Нек бар ко год кликне живо: То је оно, што је неки Заборављен пјесник снив'о. > Алпверић Тузлак.

*) Ово је пошљедња — лабудова пјесма — нашег непрежаљеног младог пјесника-ј- ВојислатЈ, Илијка. Спјевана је 30. октобра 1893. на Зибевчу на карантину, гдје је пјесник прележао 11 дана кад се враћао из Скопља у Виоград Што смо могли доћи до ње, веома смо обвезани свом пријатељу, проф. Милораду Павловићу, књижевнику у Биограду, у кога се налази још велики број нештампаних радова Војислављевих, који ће се, док се сви приберу, дати сви у штампу као треће издање и цјелокупна појезија младог и прерано преминулог пјесника. Овом приликом еазнали смо да је пок. Војислав оставио за собом неочекивано много својих дивних пјесама, и драго нам је што можемо јавити да ће, помоћу неколицине биоградских поштовалаца покојникових, неколико српских Мецена, изићи та књига у таком издању, које ће се и с техничке стране моћи да мјери са најелегантннјим европским издањима.