Зора

290

ЛЕОПАРДИ

^Леопарди иокодом стогодишњице му*) — Марко Цар —

1Ш1^ едан од на Ј ве ^ијех пјесника Јррр |овога вијека, Хенрик Хајне, Ш говорећи ° свом великому савремеиику Бајрону, рече једном 'Р е овоме великом Енглезу највише завиди на његовом витешком страдању, и да би прегорио све веселе дане свога живота за једну циглу годину Бајроновијех мука. Па ипак пјесник Лазаруса није у том погледу имао шта да завиди пјеснику Тасових нарицања. Оба су/ додуше, испили до талога горку чашу самртног живота; али уз оштро трње, које им је на путу расло, те о које се понекад љуто окрвавише, цвале су често и питоме руже, које су ти пјесници — треба признати — немилице брали. ЈБубав, која је јамачно на земљи највише благо, може кашто да постане и грозна мука; њене болове осјећају особито изабране душе, деликатне природе, људи који ову божанствену страст не сматрају само као органски чин, него — можда још више — и као ствар осјећајну. Али су ти болови благотворни, и сузе, што их заљубљени пјесници лију, могу кашто да се преобрате у драгопјени бисер. Сјетимо се само Мисетовијех Нокп и Хајнеова Интермеца. Љубав, као најблагороднији и најчвршћи од људскијех аФеката, има ту чаробну силу, да се писцу, пје-

снику, па чак и филозофу, који ју је болно искусио, раствори као неки други, унутрашњи вид, а његова се машта насели сликама и Фантазијама, за које обични л^уди никако и не знају. Припазимо ли добро, у свијем књигама, које су људски род највећма одушевиле и његову пажњу на се привукле, назрећемо увијек благи утицај женске руке; она је у њих унијела млаз вјечите младости, онај топли дах страсти, који нас неминовно потреса и писца овјенчава ореолом интимности, подајући његовијем концепцијама ону чистоту вамишљаја, а његову стилу ону аристократску отмјеност израза, која мора да наће свагда жива и пријатна одјека у успоменама, у жељама и у заносима читаочевијем. Ово што ћу сада рећи није никаква новост, и за то би се, ваљда, у каквом зборнику аФоризама нашла и згодна цитација; али тек ја мислим да човјек, који је страсно љубио, неће никада постати писац или пјесник „академски".

* * -*

Еле, ако је икад било пјесника, који је по свој интимној нарави правио живу антитезу, живи контраст са академскијем пјесништвом, то је био Јаков Леопарди. За њега би се могло

*) Прва 100-годишк>ица пјесникова рођеља прослављена је ове године у цијелој Италији. Скоро читавијех шест мјесеци држана су широм „лијепог полуострва" предаваља и издаване штампом сваковрсне публикације у славу великога пјесника. Свеопћа пошта постигла је вршак 29-ог јунија — дана Леопардијева рођења — кад је варошица Реканати свечано прославила успомену свога бесмртног сина. Тога се дана у пјесниковом завичају вађоше три одлична духа, понос и дика савремене Италије: пјесник Кардучн , скулптор Монтеверде и музичар Маскањи. Први је слављенику оплео вијенац у прекрасној бесједи, други је обесмртио у мрамору његово тужно и мисаоно лице, а трећи компоновао и собом дириговао Леопардијеву симфоиију, која се тога дана одсвпрала у позоришту. Слава у опште, и оваки завршетак њен, испадоше у свему достојни народа, из којега је велики пјесник поникао и којему је својим генијем на дику служио. Ур.