Зора

3 О Р А

291

рећи, да нико није био у већој мјери пјесник. И тијем не кажем да није било вишијех пјесника; хоћу просто да речем, е је он своје дивне стихове највише прожео оним божанственим „је пе за1з дио1," што сачињава праву поезију. У његовијем ћеш пјесмама наћи, при највећој јасноћи и концизности у изразу, оно нешто неодређено, недомашно у мислима, што је пјесми најчаровнија зачина: ону тајанствену силу, која говори непосредно срцу и буди у нама читав рој милих и топлих утисака, а да не знамо ни сами како, ни зашто. Читајући његове најл^епше оде, на примјер Силтју или Усиомене, нас не заносе и не потресају толико мисли и морална садржина у њима, колико нас заноси и потреса она мистеријозна сила, којом су прожете, и која нас узноси, високо, високо, у недогледне предјеле снова и Фантазија. Па чак и онда~ када пјесник на нас тужно утиче својим јадом без пребола — а то је утисак најживљи и најобичнији, што нам га остављају Леопардијеве пјесме — чак и онда осјећамо да тај утисак не стварају толико пјесникове мисли, колико она тешка, љута сјета, која се провлачи кроза сву његову пјеванију, па нам се пење на душу, те нас дира и потреса, као најгужнија музика. Јер ако је Леопарди био пјесник људске биједе у опште, он је још већма био пјесник — трагични пјесник — несрећне љубави. ГТламене маште а осјетљиве природе, као што бјеше, он је имао услове за појимање и обожавање женске љепоте, и с тога је љубав у њега морала бити, не пламен који загријева, него ватра која ништи. На жалост, не бијаше суђено да овај велики пјесник упозна слађане радости срећне љубави: болестан и грбав, чезнуо

је утаман за оним женским осмијехом, у којему Бајрон назираше најљепши одсијев земаљске славе. Замислите само горку судбину овога великог духа: најблагородније срце и најгордији ум у тијелу слабуњаву и за око врло непријатну. Ако су љубавни окови често пута били тешки и оним великим људима, које женске главе не могоше да схвате, ал' им опет својијем дражима засладише живот; како је тек морало бити Леопардију, којему никаква женска глава не одврати осмијехом на осмијех, и који никад не знаде што је женски пољубац! * * * Од непунијех осамнајест година заљубљује се пјесник у једну своју родицу, којој једва могаде да згледа умиљатог лица, јер је скоро нестаде из његове околине. Кашње се његови погледи сукобише са гаравијем очима једне цуре из простога народа, Терезе Фаторини, која умрије њежан пупољак — у цвијету живота, не оставивши бојажљивом момчету времена ни да јој изјави своју љубав. То је она убава „Нерина," коју је пјесник обесмртио у својој чувеној пјесми КГсогЉапге (Успомене), те коју називље „својим вјечитим уздисајем." Љубав је за овог несретног човјека била жива потреба; он је морао љубити, па је заиста и љубио. У зрелијим годинама својим ступа у пријатељски одношај саједном љепотицом из Болоње, списатељком и пјеснакињом, која га најприје дражи и обмањује, па једног лијепог дана изјављује ојађеном удварачу да су јој његове посјете досадне. Онда се он утјече прошлости, сјећа се своје Нерине, преминуле у прољећу живота, оног њежног чеда, која га бар није презирала, ако га није воље-