Зора

298

РАЗОРЕНО ГНИЈЕЗДО

— Ништа . . . Нестало ми Емине; одговори Махмут-ага љутито. Мемиш-ага се пљесну рукама. — Ето! К'о да сам знао! — Како ? — Нестало је и Ибрахим-бега, — одговори Мемиш-ага. Махмут-ага стаде. Овај одговор, наравно, да га није изненадио, али га зато још више распали. — Крмак! — викну. — То ми је Фала, што сам га онако дочекив'о. — Па шта ћеш? — рече Мемишага. — Он је уФатио себи селамет, па ти није Фајде, да радиш што било . .. Најбоље да одеш дома, па да се мало сабереш ... Махмут-ага дубоко уздахну и врати се кући. А пред подне, кад су дошли неки пријатељи, да га обиђу, затекли су га у башчи. . . Био је блијед, а очи му поцрвениле, — као да је плакао. Салих-агаиМемиш-ага почеше одмах да га тјеше и разговарају. — Тако је то, — рече Салих-ага, — то ј°ј Ј е било у чело записано, кад се родила... Она није крива... Није то како ми хоћемо, вет како Бог даде. Махмут-ага узви обрвама и погледа га. — Није тако! — рече. — Она је мене оставила! Дражи јој јс био онај домуз од мене . . . Да Бог да, ни на барјам да не буде мирна с њиме, — Алах версум! — Не куни! —- дочека Мемишага, — не ваља клети своје дите .. . То је ђунах! . . , Ј ) — Она није моје дите! — дочека Махмут-ага још жешће. — Она је влахиња, јер влахиње тако раде . . . Нећу више ни да чујем за њу . . . . Јок! . . . Отрешћу је се, к'о да је никад својим очима нисам видио . . . . ') Грехота.

И најпошље шта су знали, него ушутише и Салих-ага и Мемиш-ага. Јер и ако нијесу изговарали, а оно су у себи били тврдо увјерени, да Махмут-ага има право . . . Због тога нијесу вољни били ни да сједе дуго, него се, наскоро, дигоше и одоше, — а Махмут-ага и даље остаде у соби. Неко вријеме сједио је замишљен, оборене главе, а тада се диже и хтједе да пође у башчу. И изишао је из собе, па се упутио басамацима .... Но у тај мах, паде му поглед на Еминину собу. — Она је ту била! . .. Она је ту спавала! — као да проговори неки глас из њега .... И он застаде, па погледа у собу .... Срце му и сада заигра и, — као да га неко гурну, он уљезе тамо и поче да разгледа на све стране.... Све је било у своме реду — само Емине нема .. . Ено и њезиних јастука, пореданих један до другога; ено јој бојали сандука, у које је рухо остављала; а ено јој о чивији њезине јечерме и димија, што их је сваки дан носила! Махмут-ага погледа у њих, па му се учини, као да угледа њезин стас пред собом . . . Он се дуже није могао задржати, него им прилети, скиде их са чивије, па паде на шиљту љубећи их... Сузе му се и опет отргоше из очију и он грцајући поче набрајати и тепати: — Ди си ми отишла?.... Што си оставила свог бабу?.... Зар те неко може боље миловат'?. . . . Ко ће сад са мном бит' . . .? Ко ће ме грлит' и љубит'...? Комели ћу доносит' пешћеше ?. .. Ост'о сам сам, к'о сухо дрво, без игди икога . . . И тако плачући паде му на памет, како је пред својим јаранима проклињао . ..