Зора

\

3 О Р А

295

— Да ти се — Бог д'о — мајка отројчила! Вели чича Симеун. Благосил>а, море, народ учитеља, као да је задужбину подигао. Ручасмо ту заједнички. И задржасмо се. Учитељ је певао, и попови су певали. Ама као на слави црквеној!.. . Ако се икад уживало — ту смо уживали. На послетку дигоше се ггопови, дигосмо се и ми. Ижљубисмо се лепо сви као браћа. Црквењак Марко притерао поп Живкова кола, а онај пусти кеша попов стао поносито, дигао главу, раширио ноздрве да обе песнице можеш турити, па вришти и копа ногама. — Мируј, кеша! — викну поп Живко и потапша га по сапима. Па се прекрсти, дохвати дизгине и хитро као момчић пропе се у кола. — Хајде, учо, седај! Уча се још здравио с нама. — Ево, господин попо, сад! Па приђе, метну ногу на рукуницу и пропе се. Али коњ му не даде честито ни сести него се пропе и трже кола. Учитељ се умал' не изврте . . . Сад шта му би — не знам! Ваљда од стида или се збиља наљутио тек ти цикну: — ти свеца коњског! Као да нам неко свима опали шамар. Поп Живко га погледа, а поглед му помркну. — Шта велиш? — му свеца коњског! Поп трже канџију испод себе па ошину кешу, који пропачки изиде из порте. Ми остасмо као осрамоћени, нико не рече ни речи, него се ћутећки разиђосмо . . . Али колико беше нама криво два пут беше кривље попу Живку. Та он је о њему говорио као да је с неба

сишао. Па сад . .. ето, опсова чово, страшну псовку, као да је Турчин!... Криво попу да се убије. Тукао је оно јадно живинче као да је оно криво- Учитељ заподеваше разговор ама узалудно. Јурили су тако до саме „Жураве" (речица). Кад бише на Журави, мост покварен. Поп натера коња на воду. Журава је велика вода само кад су поплаве, а онако је бара страшно . глибовита. Поп натера кешу на воду и, кад точкови западоше у блато до главчина, он викну: — Стој, кеша! Поп се окрете учитељу! — Доле! — рече али тако заповеднички да учитељ не знаде ни сам како, али послуша не прословивши ни речи. Поп викну на коња те извуче кола из каље. Онда устави и с неким задовољством гледаше како учител. у оном белом оделу гаца кроз бару. Кад је изишао из баре рече му. — Чујеш, учитељу! Ово би за оно „свеца коњског." Акотејошкад год чујем да шта опсујеш, онда знај, ова је казна благослов! Кад се будеш одучио дођи, па не само да ће те мој кеша вући, него ћу те сам на својим леђима носити! Па ошину коња и оде оставивши учитеља онако каљава у сред поља. * После месец дана дођоше на поповим колима заједно цркви. Али руку на срце — учитеља не чу нико да псује. У Б . . . . је живео, оженио се, подгојио пород и умро, али више псовка не изиде из његових уста. Оно и данас се људи труде да псовку искорене па не бива! Све му треба човек који зна шта хоће. Залуду и зачина кад није начина!