Зора

370

б и с м а р к

О Леди Кларо Вере де Вере, Некакав дух вас прати једнако, Крај врата ваших и крв је пала, Сломисте срце искрено тако. На њег' без муке стависте руке, И он помисли: сме да вас љуби; А ви му гордо казасте тада Све претке ваше — и то га уби!

Ја знам то, Кларо Вере де Вере: Ви сте у замку очајни скоро, Дремљиво вам се склапају очи, Сат вам за сатом протиче споро. У пркос сваком раскошу таком У златној кући венете тамо, Не знате време скратити чиме, С тога лукавства смишљате само.

Верујте, Кларо Вере де Вере, С подсмехом гледа с небесног крова Ваштован Адам са женом својом Доле на племства сујетна ова. Варка, но шта је? — Ја мислим: да је Племенит, ком' је душа ваљана. Срце се цени већма од круне И верност више но крв Нормана. У Београду , 1898.

О Кларо, Кларо Вере де Вере, Када вам дани досадно трају, Зар вам не дође ни један просјак? Нема ли бедних у вашем крају? . . Чин'те доброту: децу сироту Учите шити, учите књизи, Молите Бога за једно срце! Простака својој остав'те бризи. Никола Богосављевић

ИСМАРК

Бисмарку се има мишљење да је у унутрашњој политици био један консервативац врло крут, а у спољашњој један ди( пломата чија се снага састојала у његовој безобзирној искрености, а да је, зар због тијех особина, до краја своје политичке каријере само за утјехе знао. Ово мишљење далеко је од тога да буде тачно. Тај диктатор превијао се између сгранака као да би био концелар од каучука, а не од гвожђа. Његова дипломатија, за тим, не одликује се баш одсуством оних ситних вјештина којима се служила стара, Метернихова школа. Најзад, под питањем је и то да ли је ујединилац Немачке у свима својим предузећима био подједнако срећан. I. Истинаје да се, сасвим у почетку, Бисмарк представљао свијетз^ као је-

дан Јункер који има све предрасуде свога сталежа. Већ у својој првој бесједи он је спорио благодети парламентаризма. За тим су дошле друге бесједе гдје је он, тоном чудновато убеђеним, заступао начела монархије по божанском праву. Он је подизао свој глас противу слободне штампе, противу давања политичких права Јеврејима, противу помиловања учесника у револуцији од 1849. речју противу свију иоле либералнијих мјера. Но у том погледу од свега је карактеристичнија она његова бесједа којом се противио да Пруски краљ прими царску круну од народне скупштине у Франкфурту. Те круне које скупштине дају нису, по његовом мишљењу, биле праве него од артије. Нашав се једном на влади, онје посвједочио истина своје презирање према парламентаризму тиме што јс, кроз више година, владао без редо-