Зора

3 0 Р А

373

него је великодушно упућивао Француску на Белгију. А кад је један пут мир између Аустрије и Пруске био начињен, Бисмарк се и за Белгију чинио невјешт! Водити на такав начин преговоре, не значи баш играти с отвореним картама. — Непосредни повод Француско-Пруском рату, који је брзо за тим дошао, било је кандидовање кнеза Хоенцолерског на Шпански пријесто. Оно није било сасвим случајно. Мисао је о њему натурена Шпанској привременој влади од стране кнеза Бисмарка, који је тога ради и нарочитог човјека био послао у Мадрид и он је тако мало крио своје учешће у томе послу да се оно објелоданило тек ове године, кад је по његовој смрти, др. Буш издао о тајнама тог искреног човјека једно дјело у три свеске. Кад је у једном тренутку изгледало да ће се Француска и Њемачка најзад опет споразумјети о шпанском пријестолу, Бисмаркје пустио у публику депешу како се у Емсу Француски посланик понашао према краљу Виљему недовољно учтиво, и како је овај морао с тога прекинути с њиме сваки саобраћај. По властитом признању Бисмарковом та је депеша била измишљена, — измишљена у циљу да се једновремено раздражи и Француско и Њемачко јавно мнење, и на тај начин рат начини неизбјежним. И ето тако тај Бисмарк за кога се прича да није умио ни лагати у најодличнијем дипломатском смислу, носи на души један несумљиви ФалсиФикат. И треба ли даље ређати ? Треба ли, нарочито, помињати оне небројене тајне уговоре које је закључивао, и који се дијеле на просте, као они са Јужним и Њемачким Државама послије Садове, и на двоструке, као она два једновремена савеза за одбрану, један с Русијом

противу Аустрије, а други с Аустријом противу Русије. Таки нас документи изненађују у историји једног човјека који се хвалио да је створио нову школу у дипломатији, школу која не зна за прикривање. Озбиљно говорећи, он никакву нову школу није створио. Средства којима се служио стара су као и сама дипломатија. III. ТТТто се тиче његових успјеха, неоспорно је да их је до 1870 имао, и то врло великих. Може се истина примјетити да је све те успјехе, и ако по општем мишљењу први дипломата свога времена, Бисмарк гшстигао најмање дипломатским путем, а то је ратом, и да су према томе то успјеси њемачке војске, а специјално Монткеови и Ранови, а не његови. Ипак остаје на његовој страни, да је прије сваког рата успио потпуно осамати свог противника, да је 1863 избјегао посредовање Француске и Енглеске у корист Данске, да је 1866 осјетио споразум између Француске и Аустрије, да је 1870 укочио сигурне савезнике Француске, да се, у кратко, никад није нашао између двије ватре, и ако је често за длаку Фалило да се између њих нађе. Вјештина са којом је уносио забуну међу кабинете, изигравао један другима паралисао њихове покрете, и у тренутку своје радње држаоихсве сведене наулогу немоћних гледалаца, — та вјештина у овоме вијеку није била надмашена. Али од 1870 срећа као да га почиње издавати. Од тада у спољној политици његова је брига била да Француску држи стално осамљену. У томе циљу он је склопио тројецарски савез; иза овога, тројни; најзад дошао је на мисао да се овим савезом комдинује један мање више потајни Руско-Њемачки споразум. Све узалуд! Фран-