Зора

3 0 Р А

383

: — Људи московски ! — рече даље Јован, — ви видите ову казну државних пздајника. Ја са плачем мећем њихова тијела на муке, јер сам замјеник Праведнога Судије. Као што је Аврам на сина нож потегао, тако ћу сад и ја казнити моје најближе људе. Нека падне ова крв на главу мојих непријатеља! Најприје изведоше бојарина Дружину Андрпјевића Морозова. У љутини био га је цар осудио на најжешће, особите муке, али по својој попустљивости, и знајући љубав Московљана према бојарину, он попушта, и осуди га много мекше. Један од опричника разви велику листину, и стаде гласно читати: — Бивши бојарине Дружина! Ти си се хваЛио, да ћеш довести кримскога хана и краља Жпгимонта на Русију, п да ћеш јој још многа зла учинити. Затим си говорно у очи злобне и подле ријечи господару, цару и великоме кнезу све Русије. Заслужио си казну гору од смртИ, али милостиви господар, из жалости према теби, и сјећајући се твојих заслуга, одредио је, да се казниш брзом смрћу, да ти се глава одсијече! Морозов се прекрсти. — Осјећам се невин иред Богом и господаром, — рече он мирно — и предајем душу Госгходу Исусу Христу. Једнно молим господара, да моје имање раздијели на три дпјела: један цркви и за спомен моје душе; други сиромасима, трећи вјернијем слугама, а робовима дајем слободу. Мојој удовици опраштам, и нека се уда за кога хоће! Морозов се још једном прекрсти, и спушта главу на губилиште. Зачу се мукли ударац, и глава се Дружине Андријевића откотрља, запљуска његова благородна крв . . . За тим на велико народно изненађење изведоше кнеза Вјаземскога, Теодора Басманова и оца му Алексија, на кога бјеше син у тамници донио.

— Московски људи! — рече Јован, показујући на осуђене — ево криваца и мојих и ваших. Ја сам им наредио, да вас бране, а они су вас мучили и убијали. Нека сада приме достојну награду за своја дјела. Вјаземски и два Басманова, о којима прочиташе, да су помоћу врачања цару о глави радили, и да су народ мучили, бјеху осуђени на жестоке муке. Када џелати ухватише за рамена Теодора Басманова, он се окрену народу, и гласно завика: — Нравославни народе! хоћу прије смрти, да признам моје гријех. Хоћу да сви чујете моју исповјед! Чујте, православни... Али му Маљута не даде довршити. Он му једним ударцем одсијече главу, таман кад је хтио да почне исповпјед. Окрвављени труп паде на даске, а глава се откотрља под ноге царскоме коњу. Благодарећи пошљедњој одважности Басманов се избавио од грозних мука. Његов отац и Вјаземски не бјеху те среће: њих заједно са разбојником Коршуном осудише на разне и нечувене тјелесне муке. Млинара прпвезаше за стуб да га спале. Вјаземски бјеше тако изнемогао, да га држаху испод пазуха. Он бацаше по странама мутан поглед, у коме не бјеше ни страха, ни кајања. Када угледа млинара сјети се штаје овај прорекао о себи, кад му је сабљу мађијао, затим се сјети, како је он, Вјаземски, гледао под коло, и мјесто лијеие будућности угледао крваву воду, многе тестере и гвоздена клијешта... Млинар не опази Вјаземскога. Он мрмљаше нешто у себи, и као луд поскакиваше на спалишту. — Шикалу! Ликалу! — говораше он — долећеле су вране на велики пир! Окренуло се коло, окренуло! Што је било високо, то је пало низоко! Шагадам! Дигни се вјетре од млинице, налети на непријатеље моје! Кулла! Кулла! Угаси огањ!