Зора

382 КНЕЗ СРЕБРНИ

н предахну. — ЧуватП м! ХранИтИ га! 11о мучнтп га, да нв липса прнје времена! Ти мИ Ва т главЈЗм јаМчиш! У вече бјеше нарочит здоговор Ц^рев са Маљутом. Количеви, који одавно бјеху на мукама, у неколико признадоше кривицу о издаји. Уз то на њих свједочаху многи познати и слуге. Многа лица бјеху умијешана у ову ствар. По наредби царевој, хватали би пх у Москвн, нли у Слободи, па ЗвјерскП мучећи Нх, натјернвали су јадне људе, да називљу и друга имена, тако да је број криваца сваки дан растао, док није дошао до три стотине. Грозни чекаше док оду из Москве литвански посланици, па да једнога дана учнни општу казну, и то јавно, иред очима свега народа, не би ли се више устрашмо. Тај дан билаје одређена казна Вјаземскоме и Басмонову. Млинар, као врачар, био је осуђен да изгори на спалишту, а Коршуну, којп се усудио да уљегне ноћу у цареву собу, приправљао је Јован нарочите, још невиђене муке. Та иста казна одређена је и Морозову. Поноћ бјеше у велике превалила, када се цар растаде са Маљутом. Пјевци два пута запјеваше, а Грозни оде да се моли Богу .... Глава ХХХУ. ЈС ж з и а , Московљани са ужасом гледаху прнпреме за општу казну. У сред Китај-града на великој трговачкој пољани, бјеху поредана многа вјешаЛа. Мало даље велики гвозденп котао, затим справе за одсијецање глава, за спаљивање, п још многа непозната оруђа, од којијех је народ стрепио. Не само иољана, него и сусједне улице бјеху мртве; народ се бјеше завукао у куће и страшљиво шапутаху о будућој казни. Сви дућани бјеху затворенц, у Москви владаше мртва тишина.

Само по кадкад скакаху цареви гласници са наредбама, и раденички чекићи лупаху на мјесту кЕ13не. Настаде ноћ. Умукнуше и ти звуци, а блНЈеШи мје-сец освијетли пољану. Нигдје у прозорима свјсл.мстн. сви капци бјеху затворени, нзгледаше да сне спава мртвим. сном. Али нико не заспа ту ноћ; сви се мољаху, очекивајући свануће. Освану и тај грознп дан, читава јата врана и гавраНова лећаху по пољани, низаху црне редове по црквенијем крстовима, као да Н оНН осјбтпше и намирпсаше крв. Зачу се из даљине бубањ. То долажаху опричници по нет у ред,. а пред њима бубаху бубњари, да растјеривају народ, н чисте цару пут; али узалуд, на пољани не бјеше живе душе. За опричницима иђаше цар на. коњу, у свечаној опреми. На калпаку му бјеху ликови Спаситеља, Богородице, Јована Претече п других светаца, а о коњском врату висаше псећа глава. Са царем иђаше царевић Јован, а за њпма царедворци. За царедворцнма иђаху окованп п малаксали осуђеници, бјеше их триста. Овај ход завршаваху небројени коњаници. Кад цар впдје да нема народа, зачудн се. — Купите народ! — нареди он опричницима. — Нека се не боје. Реците им, да цар кажњава само издајнике! Стаде се свијет купити, капци се отворише, а на прозорима указаше се блиједа, поплашена лица. Ватра поче пламтити, џелати се попеше на своја мјеста. Јован нареди, па изведоше између осуђеника оне, који . су се бројали најмање криви. — Људи! рече им гласно цар, да га свак чује — Вп сте вашијем дјелима заслужили исту кривицу, као и остали, али ја по доброти срца опраштам вам дарујем вам живот. Живите, кајте се, и мо лите се Богу за мене грјешнога! По цареву знаку уклонише опроштене на страну,