Зора

390

ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ СРПСКОГА НАРОДА

Кад ово каже онда мора бити да се није никад ни догодио у сватовима; јер да се је догодио, сигурно овако што не би рекао. — Дјевојка на селу свака пољуби родбину, и на некојим мјестима и сватове, а дјевојка свака у Мостару љуби и родбину и сватове, — само што се то у новије доба изопачило, те, мјесто да пољуби у руку, рукује се. (Види моју I. књигу страна 117.) Истина је да на селу дјевојку у неколико сакрију марамама, али не да је не би ко могао видјети, но се мараме сашију озго до чела и од браде доље, те дјевојка може гледати, љубити у руку и радити друге обичајне послове. Ваља знати да се мараме не дижу прије вјенчања, а то који путтраје по 24 сахггга а и више. Оно што г. Делић вели послије ријечи: „Према томе био би сеоски обичај у главним нртама, као што ћу овдје прибрати". Све је у мојој књизи то ошпирније описано, те би му, са више права, могао рећи, да је то написао по моме раду (јер је он мој рад читао), 1 ) него он мене увјерава да сам ја преписао од Врчевића. Ја нећу тврдити да код мене и код Врчевића нема сличности, јер описујемо исте обичаје; али да нијесам ништа од туда преписао то могу посвједочити. Свједочим тиме, што сам оне све обичаје говорио у перо једном свом младом пријатељу (Р. Мандићу, чиновнику у Мостару, сад у Ганку) и

') Госп. критичар вели, додуше, да у цијелом Гацку није могао наћи моје књиге Из народа и о народу. Ваљда с тога да и остале чланке критикује. Тијем је г. Делпћ најбољу сведоџбу издао себи, колико имаде (као скуиљач) познанства са Гачанима, јер сам ја те књиге у Гацку 25 комада распродао, осим што сам неколико комада прпјатељима поклонио. Навешћу му неколико имена за која се сјећам да су купили ту књигу од мене: У Метохији г. г. Спасоје Комад, Спасоје Буквић, Лазо Перић; у Автовцу г. г. 'Борђо Говедарица и 'Бурић; на Чемерну г. Марко Лугоња; у Самобору г. Спасоје Старовић.

то онако како сам их чуо, видио и вршио у народу. Ово увјеравање тиче се само г. Делића (други ми нико то не би ни примјетио) а њему се то у Гацку лако извијестити. Још и ово: Врчевића дјела ја до тада нијесам ни видио ни читао. Тек у 1891. г. та сам дјела набавио и прочитао, кад бијах у Фојници. Што нијесам при сређивању радова у посебнијем књигама на Врчевића дјела реФлектовао, то сам рекао у одговору на критику у мојој III. књизи (Види стр. XII—XIII. у предговору). Што се тиче ломљења крснога колача по варошима, ја сам се, описивајући онај обичај, служио обичајем у Мостару. У Мостару се крсни колач не ломи, па се не ломи ни у Метохији и касаби Невесињској, а чини ми се ни у Стоцу и Коњицу. У Требињу (гдје се је г. Делић родио) могуће је, јер сам на свадби, коју споменух, опазио, да су се тамо очували гстово сви сеоски обичаји. Тако сам ето своје радове црпио и израђивао, па ако ико нађе (осим г. Делића) да сам њима народу срамоту нанио, то ја радо примам на своја плећа. Толико о тој подвали. А сад коју и о тој критици уопће. У моме предговору трећој књизи, казао сам а и сад кажем: „ Ја мислим ако критика у опће хоће да даје правац у литератури и да образује укус читалачке публике — а то јој свакако спада у дужност, — то она мора рачуна водити о оправданости својих назора". Томе ћу додати : Критичар, који хоће објективно да процијени једно дјело, мора се ставити на поље хладнокрвног разумног доказивања. Свака тврдња мора да има нешто што је доказује. Критичар не смије допустити себи никаква