Зора

3 0 Р А

393

тенденције, и само на основу њих прес УђУЈ е умјетност, а остале све друге, којима се чиста умјетност бави, не внди, тај не ће моћи ни пресуђивати вриједност умјетничких творевина. Гдје ли ће тај у умјетничкој слици најбољег умјетника, који је насликао дјетенце како се смије и ништа више, гдје ли ће тај наћи у њој тенденције, и дабогме, пошто нема тенденције, конзеквентно својим назорима, одрекао би јој и умјетничку љепоту. А то би био несмисао. Главно је како је израдио умЈетник своју замисао, како је детаљима и појединостима љепоте дао, како је све то компоновао у смишљену цјелину, а већ је ли тенденција већма видљива или мање, то је ствар која не одлучује. Ено Лазаревић је у свакој причи, не свугдје једнако, истакао јасно тенденцију .... — Ех, зато му и ваљају дјела, баш зато, — рећи ће ко. — Дакле баш зато ? А молим вас, задржите ви ту исту тенденцију, чак и фабулу задржите, па је напишите ви као неумјетник, па ћете видити колико ће јој бити умјетничка вриједност. А да сте Лазаревићу дали причу са најнепримјетнијом тенденцијом, да је он обради са исто тако блиједом тенденцијом, само дабогме својом умјетничком кичицом и бојама, прича би заиста била умјетничка. Толико о тенденцији. Трулеок је не претендујући на умјетничко признање, дјело које носи на себи обиљежје свога аутора. Написано је с извјесном намјером и у том је успјело. Без икаква зазора, Толстојском свјетлошћу расвијетлио је писац трулежа многог кутића нашег јавног живота. Изнио је доста вјерно, гдје, гдје чак и карикирајући неке моменте, егоизам и сујету, конвенционалну обазривост, животињску суровост, блазираност, и остале особине социалног вегетисања, али дабогме, као палгвтаи чо' НЗН

■вјек — палгетно, а као неулгјетник — неулгјетнички. Као што све свјетске литературе имају ову врсту радова, да продиру с њима у масу и што успјешније у скупу са осталим културним средствима пораде на бољитку националне свијести, овај роман биће међу првима који су учинили своју дужност. Осим тога писац је, и ако не изрично споменувши, оцртао и све три Фракције политичке, које су час јаче час слабије гложе међу собом. Колико је он као вођа једне од те три фракције могао бити објективан, дабогме да је тешко и помнслити. Али у приликама, кад сваки појединац што влада пером у овим крајевима, припада, или бар нагиње ма којој од тих трију странака, онда је овај роман бар толиком истинском искреношћу обиљежен, да би многи други погрјешније оцртао карактеристиком партиских разлика. Многаје горка капљица у овој чаши, али кад лијеком послужи, ваља је прогутати. Да је Томић ову ствар у чланцима, оном својом својственом лакоћом и занимљивошћу обрадио, а при том и своје субјективне реФлексије додавао, које су увијек имале дражи и оригиналних особина, те уједно био ослобођен форме романа, ови би листићи билиједна дивна лектира. Али њему није било до тога стало. Он је хтио да заиђе и у колибу и на улицу, па да пружи зрцало дрмајући и указујући прстом: погледај се! Хтио је да изнесе трулеок живота, да га згади, да одврати од њега, да националну свијест која у борби живота малаксава, новом срчаношћу оживи,да најпошље индиректно упути сваког: трезвеном животу и родољубивој пожртвованости. То је Јаша хтио! 1дпо1иб. ^ 5