Зора

1*

3 0 Р А

363

Сви сад леже у језеру А ти јоште сузна, бл'једа! Шта ти руши мир и вјеру Па ти слатком санка не да?! . . . Кнез Златорог збори тако Привиђењу, сјенци некој, Мислећ и сад, крај њег, лако Да по трави ходи мекој Књегињица Деса млада, Од сумрака па до зоре Мод теретом тајних јада И болима што је море. Причаше јој причу давну И младости бурне снове, И ноћ сваку тужну, тавну, У сјенкама горе ове, Прам звјезданом златном пламу Просниване часе тамо, А све на њу мислећ саму, Све на љубав мпслећ само. Бурних дана јата многа У струјању своме клетом,

Изнад тужног Златорога Минула су тихим летом, Он хођаше сагом цвјетним По језерском стрмом рубу, А жалосним гласом сјетним Све тјешећи драгу љубу. Али ноћу, кроз таласе, Слушао је, ко из снова, Књегињине миле гласе, Громке пјесме витезова; И чуо је звек пехара Из валова како звечи, И веселе, пуне жара, Пуне миља, чудне рјечи. Све док хитри вјетри зором Продру шуме па захује, И са брзим са шумором Низ језерце пусте струје; Разносећи хуком дугом Чудне гласе пира тога, И пунећн новом тугом Пусте дворе Златорога . . .

1реферанс Из сеоских фошографија — Јовпп Протић —

3®?

Цгунчани зраци при . заласку сунца, малене погурене куЖ ћице, побожан одјек звона са торња сеоске црквице и лаки поветарац, што ћарлија ггол^уљујући лиснато грање, то је сличица сеоске идиле. Али кад наступи кал^ава јесен! Киша и ветар намећу се: ко је несноснији? Небо се провалило од горе а земља се провалила од доле. Суморно време и суморно село. Нико се жив не миче испод сухог крова.

Разблатњавила се и душа у селу, а само што се чује како сипа у прозоре и пада капља са мокре стрехе тршчаних кровова. Суседи се довикују и из преко вичу једно другом: на здравље! Још у добрим чизмама и што би се усудио човек можда до сеоске крчме, да се потужи на време, да се почеше мало за увом и да уз гутљај мученице размишља: мај, како ли је сад лепо на градској калдрми! Таман се оданило, а она пробила зору па кваси и натапа. А старом