Зора

3 0 Р А

365

Све друго што се мигољи у селу иде у оианцима и заудара на бели лук. — Још само ову годину, агшсе,говорио би обично пријатељ Аћим, — још само ову годину, па ти лепо ја, атасе, крај електричног осветљења и топле шоље чаја, а зацело, агшсе, играм ти ја лепо за зеленим столом преФеранса! То знаш! А није истина. Он је сваке зиме додуше говорио о тој својој сеоби у град, али ја знам за цело да ће он до смрти своје газити сеоско блато и играти се пунишака са женом. — Ехе, помисли обично пријатељ Аћим обилазећи лети своје красне њивице, — Аћиме, ееди где си! Једно пролетње јутро са свежим дахом орошеног цвећа и један поглед на чопор прасица, а зимушњи снови развитлаше се као колут дима из учине лз^ле. И он остаје и даље у селу да ужива чешкајући бравца по врату, вабећи гаћасте пилиће и свађајући се са сеоским врапцима. Киша је непрестано ромињала, ветар је хладан био у лице, а раге се лагано одмициху, свесни своје слабости и добре ћуди свога госе. Седам година ето како се то удешава и склапа партија преФеранса, па једва једвице данас. Како су се само радовали! Како ли је слатка помисао на партију преФеранса. А није ни шала, ето ; што се седам година уз тешке уздисаје сновало, чезнуло, сањало и замишљало, данас ће се остварити на јави у топлом дому врло честитог грађанина и уваженог пријатеља Аћима. Истина за седам година много се што шта може да створи и обори. На пример учитељ је за седам година променио четир места, разбио три луле и начинио четрнаест вигова за хватање сеница. Поп Танасије је појео двадест и два прасета, од којих су три

била печена на ражњу а остали једноставно у пећи. А пријатељ Аћим подерао је три пара чизама, купио једне старе таљиге и у мало што у један мах није добио на срећки двадесет хиљада готових новаца у аустриској вредности. И колико ли се још важних ствари десило за седам година у свету, а један најобичнији преФеранс, па за пуних седам година, једва — данас. За руски преФеранс требаће бар још три године! Спочетка се роди мисао. У поштованој глави уваженог пријатеља и честитог грађанина Јоакима СтеФановићазаиста роди се мисао о једном преферансу. Истина у први мах била је та мисао, као што је то обично да су мисли у први мах, врло мутна. Може се рећи: мутна као новембарски дан на селу. Тек ипак и тако мутна — ту је. Сам попа на пример није никако мога да схвати како и шта да се отпочне. -— Лепо, лепо, каже, али где нам је трећи. Обоје скупише ванредно значајно обрве на челу и уронише у дубоке мисли. А4исли поп, мисли пријатељ Аћим . . . Бадава кад нема! — А како би било, кад би можда госпођа Перса?! — Пхи, учини домаћин, десет је година учим пунишака, па ништа. За долњака држи да је горњак, место деветице баца седмицу . . . . Не иде/ Елем госпођа Перса испаде за свагда из комбинације. Нека она плете чарапе и подстиче ватру у пећки. — Хм, учини поп Танасије, а како би било .... — Мислиш учитеља? Ама је ли вредно да се на пример због преФеранса помиримсаједном животињом?!