Зора

3 О Р А

401

А ми и опет: „Рождество." „И свјатаго духа ..." А тек деда „Дјева днес!" „Амин!" вели баба. А деда устаде пуном чашом, па само што отпоче: — Моју унуку, вели, и зе . . па зајеца и онеми на мах. — И зета и брацу, допуни баба. Нека су нам живи... — па и он застаде. И њему се нешто препречи у грлу. И сви јецају и плачу, а мп се узверили, и згледамо се. Док се најпосле и Марку не растужи, па ти и он удеси своје гајде. Њему жао, што нана плаче. То нам први Божић без наше сејке. Већ скоро година како се одвела у варош. А и браца нам код њих на школама. К г ако он тек уме рождество! Он тек уме! Оно ђачки ! — Бар да су брацу послали, вели нана, а влажне јој очи. — Е, вели баба и неправо му, нека, вели, ни они не буду сами! — Наточи, вели деда, па поче неку стихиру, што само баба уме по нешто да му помаже. И Штева појац зна тако. На једаред неко у прозор: — Гру, гру! Ућуташе. — Ко је? — Је ли слободно певати? — Јесте, виче деда раздраган мало од пића, а мало онако. — Ави пуштајте!виче онај споља. Изиђе неко да га пусти, а ми нагађасмо у себи, ко је? Сви укочисмо погледе, а он још с поља везе гласом, мислиш у сребрно звоно бије: — Рождество твоје . . ! — Браца! кличе баба. — Браца! поцикасмо сви од реда. И поскакасмо око њега.

А он стао на сред собе, па поји „Рождество" и смешка се, а нама се на мах свима срце открави. Ударисмо и ми, па . . . — Анђели моји, јеца деда и грли нас. — Христос се роди! — Воистину! одговара деда, па га обасипа пољупцима и сузама. — И — И ? повикасмо сви радознали. — И унуче баби! — Праунуче! Кликну деда, и скочи да поигра весело. Сејка родила. Не разумесмо, шта је то тако здраво лепо, ал тек и ми се радовасмо. — Шта је, пита баба и као мило му и не уме да се нађе. — Син! заврши браца, па се поче љубити с нама и са наном. — Син . . . Зар син ?. . . Хе муку му његову, нек је жив, нек је здрав! И сад почиње још веселије, још бурније . . . Нана узела па запиткује брацу како ово, како оно; ми се ваљамо по слами, сретни што нас нико не псује, а баба и деда лију чаше, рођенчету у здравље. Све унуку и праунуку! Већ им и очи засијале. — То ће бити .... — Шта, вели деда разјарен, тај ће Косово да свети, тај богме.... Знам ја!" И опет једну сркнуше. — А је л, а пуначак велиш, а? — Пуначах, каже браца. А баби се смешка брк, сипа вино, поји Рождество и плива у радости. — Па баш дречан, а? Браца климну главом. — Дречан да шта, хвали се деда, зар да ја . .. Још како дречан! — И плаче, је ли, гласина, а? — Плаче, вели браца.