Зора

3 0 Р А

403

пуно задовоље; чак ни једним једитим мигом није показао, е гато тишти. Он је мирно оборио главу, отромбољио уши и дубоко се замислио, (сумњам, да се понеки критичар српски, при писању критике, тако замислити може). Његово овнујско срце тиштио је некакав далеко већи терет, него ли понижавање од стране дјеце, јер у неколика маха, отела су му се два три дубока уздаха из прсију. А сузе тек што му нијесу потекле. Сијено, које је пред њим лежало, ни погледао није, а камо ли окусио, поред свега тога, што се некада славио са свога дивнога апетита. ЈТијено, као човјек који куња, заклаггао је очи неколико пута, ваљда да тако домами какве слике из прошлости; али што је год више тако заклапао, тим је постајао све тужнији. Ви ћете рећи: „е није то лако, кад се на смрт иде"\ То, додуше, велим и ја, премда добро знам, да се он смрти не боји. Умријети, то је њему колико појести шаку сијена, — та свак ће на онај свијет, па било прије или пошље; ама је важнији узрок, што га у мисли нагони. — Свијет је овај тако ништаван — премишљаше ован у себи, — нарочито наш род овнујски осуђен је на вјечно робовање. Немамо своје културе, своје књижевности, свог епоса; немамо јунака, немамо ослободиоца, који бинасповео, да се боримо заопшту овнујску идеју; да створимо своју државу, своју војску, која би се могла оду пријети и људима и вуковима и свима злотворима рода! . . . Ми смо робови и остаћемо вазда, јер за друго нисмо ни способни... И ја сам роб... али ах! . . . Како ли слатко бијаше моје робовање! . . . Како ли сам био сретан! . . . Па . . . ах, и не боли ме што сам осуђен, али ме боли, што ме осуди баш она . . . она . . .

И ован проли горке сузе. Бадава! Није могао више да издржи ... Доња му вилица заигра и он је јецао по свима правилима овнујског јецања. Но допустите, да вас упознам с њиме, још од најраније младости. Он се, с опроштењем, ојањио прије три године дана у тору сељака Рада Голобрада. Веле, да је као јање био особито лијеп и да је многоме запео за око. Двије три овце већ су унапријед замишљале, да ће му бити пунице, те су му чак дозвољавале и да их сиса. (А већ сви знамо, да је свака пуница особито добра и милостива, док зета не умами у мишоловку). Но, канда се највише допадао младој жени Радовој Јели, која није могла срцу да одоли, а да га између све јањади не одликује својом пажњом. Она га је, обично, узимала у крило, гладила га по свиленој вуни и љубила га често, често пута, и то тако слатко, као да је он главом Раде Голобрад. Она је дозвољавала да за пристаје свуда, па чак и у кућу, гдје би му обично давала што год за јело. Ето тако он се привикао на њу и био јој је одан тијелом и душом. За њега је само она постојала на свијету, а за никога другога није хтио ни да чује . . . Чак му ни Раде није био особито у вољи, а нарочито због тога, што је два или три пута укорио Јелу „како нема другога посла, него се млацка са јањцима". —- Болан, како имаш душе да тако говориш! — одговарала би она. — А види само, како је лијеп! — Продаћу га, — вели Раде. — Не ћеш, док сам ја жива! одвраћа она и гони по староме. И тако је то текло дуго и дуго и он се развијао и растао, под њезином пажњом. Понеке овце (оне старе) напомињаху му, како је при-