Зора

410

ЈЕДНО БАДЊЕ-ВЕЧЕ У ПАРИЗУ

А

Да те дигнем са земљице, Да те метнем међ' звјездице, Кад си звјезда, селе моја, Да си међу звјездицама, Међу својим, селе моја, Милим сестрицама. кад је био готов, приступи

столу и прочита пјесму.

— Богме је пјесников дар красан! — кликну Вук. — Најљепши! — додаде неко. А Мина се само осмјехну и тај је осмјех јасно казао: — И најмилији! —о—

Ј едно бадње вече у |1 ариз у ' Мах КогЛаи —

\и Ч(, . (>(•> Л( ЦП1Р81 '/■' . ^ _ тт ?ј (ЈМј КЈеше то на оадње вече 1874. Нас (^7ј ч ч Ј=| л агано носаху тешки таласи свје=Ш| тине > која по широком Талијанском •'Ц- Булевару, Вои1ета1ч1 Дез ПаИепв, неф престано долазаше и као ријека отицаше даље. Једва бјеше могуће задржати се за часак код којег сјајно освијетљеног трговинског излога и бацити погледпун чуђена овдје на дијамантске, ондје на бронзане дивно изрезане ствари, а онамо на скупоцјене предмете од слонове кости. Но један низ ствари у једном таком прозору,привукао је најживље нашу пажњу и не бијасмо у стању проћи мимо њ, а пролетити га само хитрим погледом. Ми заустависмо свој ход, што бјеше налик на кладу која се упрепријечи на сред ријеке у њеном најживљем току. Најприје снажан удар, срдито гунђање, затим јетко блебетање наоколо. Одмах по томе навије се та струја свјетине мало по мало у страну и у лаком луку поче да отиче с једне и друге стране непомичног устава. Бјеху то веома миле стварчице коЈе љупко погледаху на нас из прозораједне отмене посластичарнице. Божитњи пазар, прави дјечји рај! Хусарске чизме, дјетиње колијевке, шампањске бочице, шипци, пудла која чека са салветом око врата, све то израђено од шећера и са париском умјешношћу. У средини свега тога бјеше јелка. „Је ли божитње дрво веома рашп-

рено у париским породицама?" упигах свог пратиоца, топвхедг Т., једног архитекту у новије вријеме веома познатог. „Не вјерујем", рече „али ја сам у својој кући имао увијек свој агћге <1е Кое1*) и он је једна од мојих најжалоснијих успомена." Његово лице узе при том неки жалостив израз и груди му подиже тежак уздах. Ми изађосмо даље и, послије неколико корачаји, сависмо у „Вие (1е 4 8ер1ет1)ге." Но ја не бијах у стању да проваљујем са суровом љубопитљивошћу у дубока премишљања свога пријатеља, те кратко вријеме корачасмо један уз другога без и једне ријечи. Али он сам, не могавши поднијети ћутање које га испуњаваше мутним неспокојством, поче своју суморну причу. Прошле су, рече, четири године од оне страшне зиме, али још стоји све пред мојим очима тако живо, као да то бјеше јуче. Пруси бјеху оковали наш град својим тешким гвозденим прстеном, и ми дисасмо тешко, све теже. Цио свијет познаје данас епос те опсаде од његове прве до потоње строфе. Почело се најприје с изношењем „шкодљивих језика" и с увјеравањима, да су они, који бјеху унутра, изван сваке бриге и изван сваке бојазни од невоље. Ми смо јели најприје говеђину, затим коње и већ послије шест недјеља храну *) Божитње дрво, јелка.