Зора

3 0 Р А

411

сасвим невјероватне врсте. При томе још оштра зима, какве не бјеше у пошљедњој десетини година. Преко залеђеног језера у Болоњској Шуми, могаху да возе тешка теретна кола с једне стране на другу. Непријатељи се бјеху угнијездили у топлим кућама наших сељака; они цијепаху наше гајеве и алеје наших паркова, да им се пламен у каминима никад не гаси, а своје логорске ватре ложили су нашим исцијепаним намјештајем. Ми немађасмо ни једне шуме коју бисмо могли да сијечемо, а наше гласовире не могасмо да употребљујемо за гориво тако мирне душе, као што то могаху наши непријатељи. Оскудица у дрвима за горење, бјеше одиста много већа него у храни. Што је било још угљена и дрва у Паризу, то су богаташи били искуповали под цијену невјероватно огромну. А сиромасима, ■—- не, него чак и имућним сталежима бјеше да увиде с колико невоље бјеше скопчан њихов живот у напријед. Многобројном убогом сталежу париском бјеше то могуће увидјети без икојих потешкоћа. Залих само жестоког апсинта, бјеше неисцрпан; на жалост, бјеше то једино толико неисцрпно, да бјеше довољно за недогледне мјесеце и године унапријед. ХЈпе ^оиМе (једна капља) надокнађиваше потпуно париским радницима ватру камина и топлоту њиних пећи. Само шта могаху наше жене, наша дјеца, који не пијаху апсинта?! Нама људима бјеше лакше. Ми смо били сви војници, те преко цијелог дана бијасмо обузети вјежбањима с оружјем, а то нас је гријало, варт^. ја вас о томе увјеравам. Али кад вечером долажасмо кући, нахођасмо собу хладну и необичну као мртвачку камару, камин црн и угашен, дјецу сабијену у ћебета са постеље, жену умогану у огртаче и мараме; нама се пружаше хладна рука, ми љубљасмо хладне усне, које више не знађаху за осмјејак. У то се примаче божнтња свечаност. Рекох ли свечаност?.. Јад и невоља бјеху

тад достигле свој врхунац, а наше очи виђаху непрестано и одвећ много крви да би она црвена боја у календару могла привући нашу пажњу. Јаднадјеца! Опсада бјеше и њима прекинула њихове чисте и невине радости; у овој години не бјеше за њих божића. У првој децембарској недјелф питаше ме моја мала Лујза хоће ли пакосни Пруси пустити у град светога Николу и на неколико дана пред Божић, понови она опет то устрашено питање, помињујући Божић. Ја јој у обје прилике одговорих, да ће овај пут и свети Никола и Божић тешко моћи да продру до своје дјеце која их очекују, но до године ће они ту штету својој дјечици да надокнаде сасвим богато. Лујза направи на то веома плачевно лице и бјеше је тешко утјешити. Од потоњег Божића бјеше протекло много дана до данас, а нови Божић не могаше доћи прије свог времена! Ја јој не могах помоћи, јер ни ја ни моја жена не бијасмо тог расположења, да свом невољном дјетету припремамо божитњу радост. Но ни Лујза не би ту радост могла да ужива. Она је већ цијелу зиму поболијевала и управо на бадње вече прикривена болест испуни нас највећим страхом. Јак кашаљ понављаше се веома често и грозница бјеше снажна. Ми дијете положимо у постељу и тог часа пошаљемо по љечника. Моја жена бјеше силно узбуђена, а ја чеках са страхом љечничку ријеч. Он дође. Ми се поздрависмо ћутећи и он приђе дјечјем кревегу. Ми обоје, ја и моја жена, посматрасмо сваку црту његовог лица, сваки поглед његових очију са страхом и запетошћу; једва се усуђивасмо дисати. Лиечник бјеше наш добар, мио пријатељ, с којим Лујза имађаше обичај да се често проигра. Овај пут га није познала и одгурне га својим малим ручицама, када јој подиже косу са лица усијаног од грознице, и онипа било. — Нисам одавна био овдје, али ви знате многи рањеници, препуњени лаза-