Зора

412

ЈЕДНО БАДЊЕ ВЕЧЕ У ПАРИЗУ

рети . .. извињаваше се он, посматрајући малу болесницу. — Заиста, заиста... али шта мислите о Лујзи? ЈБечник се усиљено осмјехну. — Не би било тешко дати добар савјет, рече он лаким тоном који бјеше извјештачен. — Лујза је тако омршала од како сам је потоњи пут видио; морала би се боље хранити; у другим приликама рекао бих вам: подајте јој јуху с јајима, кувану пилетину, јаја, немојте је пуштати из собе умјерено загријане, али сад . . .И његов поглед паде на комадић хљеба који бјеше на столу, оног хљеба, кога нам даваху власти, а о којем говораше онда једна досЈетка, да у њему има свега могућег, измеђ осталог, гита тиие , и жита! — Међутим, настави он послије жалостивне почивке, могло би се боље хранити послије опсаде, коЈа, најпослије, неће трајати вјечито; но што је од пријеке потребе, тоје шоља топлогчаја и то сваког другог сата. Моја жена баци на ме поглед пун очајања: „Немам у кући ни угља ни дрва!" ирошапута, а усне јој дрхтаху. У соби завлада мртва тишина коју с времена на вријеме прекидаше тешко дисање и кашаљ дјечји. Не могу данас да даднем себи објашњења шта осјећах у томе часу. Знам само то, да осјећах већу вољу за смрт него за живот. — Лзечник учини први крај том ћутању; он бјеше веома присебан и рече: „Чај се не смије изоставити; а ако немате црва, угља . .. Зар ни шпирита?. . (Моја жена одговараше главом и с нијемим болом своје „нема!") Ако нема ни која сусјетка?... (Исги одговор.) Е, онда морате жртвовати штогод од намјештаЈ'а и то одмах, јер од тог чаја много зависи! Ја јурнем тог часа у кухињу, у којој не бјеше ни трунке за гориво, узмем за сјекиру и замахнем на гласовир, љубљени инструменат моје жене; јер осим једног ормара с огледалом, бјеше то једини предмет у соби на којем бјеше што год за

ватру. Та, ми већ пуних четрнаест дана кувасмо једино са својим намјештајем, а не гријасмо се ни онако већ четири недјеље. Баш кад бијах подигао руку са оштрицом, моја жена врисне и пане ми у наручја. У исти мах кличе: „Има нешто," и јурне напоље. Бјеше ли то негдје каква сусјеткиња с толико среће да је имала дрва за горење? Мишљаше ли моја жена наћи гдје год у ово вријеме какав дућан у ком има угља? Ја не могах дуго да стојим у неизвјесности. Но послије пет часака, отворе се врата п ступи моја жена унутра са лицем на којем сијаше радост, и очима, у којима блисташе једна крупна суза благодарности, носећи у рукама велико. божитње дрво, јелку, која од прошлог Божића лежаше у једном мрачном углу нашег подрума сасвим неопажена. Као оштром муњом освијетљени, блиснуше у мојој души сви они страшни дани, који растављаху наше Некад и Сад. Ту је она, она витка и лијепа јелка, која прије кратких дванаест мјесеци,једног тренугка, бјеше средина слике, која представљаше савршену породичну срећу. Бјеше то у истој соби. У камину је весело пламтјела ватра, око стола су скакутала и играла радосна дјеца; срећни отац и срећна мајка посматраху са осмијехом срећу и блаженство своје дјечице. Ту бјеше Лујза, мали анђелак у бијеломе одијелу и са плавом свиленом пантљиком у плавим праменовима косе, са пуначним раменима, руменим јагодицама, са тамним очима у којима гораше радост. И с њом двоје малих гостију. То клицање и помама бјеше толика, као да је педесет невидљивих анђела слетило било у нашу собу, да смијехом, кикотом, повиком и ударањем рукама буду при радости и срећи дјечице. На столу бјеше уздигнута јелка, измеђ чијих гранчица сијеваху и пламтаху шарене свјећице, позлаћени плодови и војници од