Зора

3 0 Р А

413

коситра, у француској, енглеској и пруској униФормп. Ми се таљасмо, играсмо и бијасмо радосни до поноћи, док дјеца од големог блаженства не, заспаше, држећи у рукама лутке и војнике са божитњег дрвета. То бјеше та иста јелка, осушена, прашљива, и са неколико одбијених гранчица, с пожућелим листићима, што бијаху онда као зелени клинчићи.На њој бијаше, мјесто златних јабука и бонбона, дугачка паучина. Соба бјеше хладна, камин мртав, а Лујза лежаше у кревету. Њена рамена бијаху мршава, лице уско и поруменило од врућице и она се мучаше под навалама кашља. Али појава мајчина привуче њену пажњу, и, мало по мало, њој се повраћаше свијест. Она гледаше дрво и весело пружи ручице: „Оћ агћгс, 1е јоИ агћге <1е N081!"*) кличе она слабим гласом. Тада дирљиво мољаше мајку да упали свјећице и објеси златне јабучице и војнике —• само не оне Прусе; и да доведе Миму и Лилоту, а она ће бити увијек добра, веома добра.... Мостар.

Ја бијах у тај мах готов да учиним какво зло. Хтједох да јурнем на поље, на улицу, у ноћ, на предстражу непријатељску, да тај јад не подносим више; да пане каква бомба у мој дом и свему учини крај. Али не, не падају бомбе у ноћи кад се и непријатељи веселе. Мени се једва врати свијест. И док моја жена сјеђаше на рубу кревета, грлећи једном руком дијете и пјевајући тиху пјесму, неспокојан и очајан, цијепао сам на ситне дијелове лијепо божитње дрво и палио ватру у камину. Сухи клинчасти листићи пуцкараху и цврчаху пуштајући дебео пламен и тежак мирис смоле испуни собу;а вода у самовару почињаше, на моју утјеху, да кључа и пјева. Љечник бјеше отишао; моја жена шапташе дјетету непрестано њежне и ласкаве ријечи и златна обећања. И док посматрах јак пламен и припремах чај, мишљах: „Хвала ти, хвала ти благословено дрво, јер си ти учинило блаженим моје дијете, — оно ће оздравити!" Но божитње дрво није оздравило моју малу Лујзу. И отад више не требам јелку, јер Лујза бјеше моје једино дијете. д-*.

^ожитњи поклон

Биоград, децсмбра 1898. ^еговање и љубав према књижевности у свију је народа , \3^особина интелигенције. Књижевност је заједничка веза умног свијета, ма како стручан позив био појединца; она је посластица души, чији је ум и срце добило образовањем и науком своју интелигенцију. Књижевност утиче и на сам развитак и племенитост интелигенције. Књижевност је тема о којој имају сви образовани права да дискутују, али и дужност да је познају. *) „Ох дрво, моје дивно божитње дрво!"

У жељезничком купеу, у позоришној ложи, за пријатељским столом лаког ћеретања, свугдје је књижевност пријатна закуска образованом духу. Ко не познаје бар своју народну књижевност, није интелигентан човјек. Развитак те књижевности зависи од самих књижевника, али и од књижевне публике. „Српске књижевне публике, управо, и нема: ни оне, које књижевност материјално помаже, купујући књиге, ни оне која их с разумијевањем чита и пресуђује о вриједности и о судбини њиховој. Српска је публика немарна према књизи;