Зора
414
божићни поклон
она књиге нерадо купује и не воли да се њима бави. То за њу није врло ласкаво, као што није ни врло утјешно за пријатеље Српске Књижевности; али то је тако." — Овим горким пребацивањем у „Српском Прегледу" од 15 априла 1895 године, хтио је др. ЈБубомир Недић отворено да каже нашој интелигенцији, да нема у себи осјећаја за оно што је лијепо. Горка је истина, али постоји. Ако доведемо у свезу прва резонирања наша о књижевности и оно што је др. Љубомир Недић у свом листу онако отворено казао, долазимо до закључка, да у нас и нема праве интелигенције. Нема оне опће интелигенције, која апстрахирајући свој стручни позив и своје стручно знање, интересује се и за оно, што је опћије, што је свију нас. Могло би се рећи, не интересује се за оно, што се на први мах чини не толико озбиљним, али свакако што је увијек — лијепо. Но у животу има момената, када човјек по уобичајеној конвенционалности чини нешто, не зато што се загрејао за саму ствар, него што тако ето сви чине. Заноси се за каквом симфонијом само зато, што и она дама до њега ено чезнећи преврће очима; наздравља ено некој страшно узвишеној идеји само зато, што би то исто мјесто њега учинио његов виза-ви, и најпошље: узевши можда два мјесеца своје одмјерене плате у напријед, жури се јувелиру, да узме својој женици златну гривну, јер и његов друг је обећао својој женици, да ће јој купити прстен са драгим камењем. Ево Спушта се пријатно бадње вече. Освјетљени излози примамљивим украсима својим нуде се пролазницима, а добре душе, занешене радошћу по-
родичне среће, и пошљедни новчић ваде и дају за разне поклоне; зашто? — зато јер тако то ваља на бадње вече. И под јасном освијетљеном јелком ено гдје се кокетно расули разни поклони, ено шта је Божић малој и великој дјеци донио. Ено велике лутке у плавој косици, што умије да виче: „ма — ма;" ено комплетног војничког оружја, опасног као и топ од зове; ено у оној кутији гдје се блистају ситни брилијанти из масивне гривне; ено посластица, јужног воћа, шампањска боца, свега, свега, само српска књига. — она није ту. За њу нема Божића, она се не наслађује милим погледима породичне радости, она је — сироче. Родитељско око све је видило, за све се побринуло, само за душу дјеце своје, посластице нема. Ако је и једна прилика згодна да српска књига продре у публику, то је као божићни дар најзгоднија. Српске књижарнице побринуле би се, да им изцања у дивотним повезима и спољашњом својом израдом одговоре што прикладније као заиста лијепи поклони, те би се тако и техничка израда српске књиге усавршавала, а и књижевност би тим више на публику утицала и себе омилила. Белетристични листови имају већином своје дивот повезе. Па куд би љепшег поклона од лијепо увезаног једногодишњег течаја којег листа, гдје је и пјесама, и прича, и шале и свега у најразноврснијем облику! То је једногодишња историја српске књижевности, то је албум српских аутора, то је огледало српске душе! Колика је вриједност књиге и шта је домаћа књижница, нека нам послужи дивни чланак: „ЈБубав према књизи" генијалног Талијанског пје-