Зора

3*

3 0 Р А

415

сника ЕЛтоппо <1е Аптгз-а у преводу Марка Цара. Говорећи с почетка о слабом куповању књига, мисли да је у узрок томе, што се књискнице не броје још међу покретнине, којеслуже за кућни урес, и што се књига не сматра домаћим накитом, у кратко, што се воли читање, али се не воли књига. А код нас не воли се ни чатање. Ес1топс1о с1е Агшсгз спомињући људе који не осјећају љубави према књизи, наставља: „Уђите им у куће. Видјећете понајвише збирке шкољака, јаја, камења, биљега, најпослије кутија жигица; али збирку књига нигдје. На свакој страни наћи ћете штогод, што ће вас подсјетити да породица једе, игра, спава, свира; али ништа вас неће потсјетити да се ту чита. Ако спазите разбацано тамо амо по столицама десетак дваест свезака, од којих трећина припада дјетету, те иде на школу а три или четири каквој читаоници, то је већ луксус. А. остало, —- цигла књижарска кућна својина, све је раздрпано, рашивено и на првијем листовима оловком ишарано. Тиме се гасе свијеће, пири ватра, снабдевају они кутњи, окрајци, гдје стоји добро да је свеђер хартије. Упитате ли кога: — Зашто дерете ову књигу? — И та је лијепа! одговориће вам хладнокрвно — зар је нијесу већ сви у кући прочитали. Кућа без књижнице, кућа је без достојанства, — наличи гостиони, граду без књижарница, — селу без школа, — писму без правописа. Лијепа ли је ствар домаћа књижница! Колико се лијепих ствари и колико се раскоши не наужива онај ко и из просте забаве чита, има ли само труни осјећања и разумијевања, Најдивнији плодови људскога ума овдје су сакушвени у мало простора,

под мојом руком. Плодови божанствених надахнућа; плодови дубоких размишљавања и учења, који забиљежише прераним борама најплеменитија чела човјечја; плодови најсјајнијих Фантазија васељене; сви су овдје дотјерани у облику пакосака, затворени међу четири дашчице, раздјељени по времену, по народности, по језику, по предмету, по достојанствз^, избројани и поређани као каква војска. Једна ми преграда отвара прошле вијекове, једна ме друга преноси у далеке крајеве с.вијета, ова ме у срце дира, она ме на смијех потиче, једна трећа сновима заноси, једна четврта ми нуди да мислим, а једна пета ме расплаче. Могу бирати како сам када расположен; књижница је душевна љекарка; има преграда за мрачне, а има их и за ведре дневи, има их за дане љености, а има их и за оне живахности. Разноликости предмета одговара разноликост облика. Има горостаса, - рјечници и велика илустрована дјела, — који сачињавају костур овог малог свијета. Има збијених редова замашних свезака тавне боје, —• стара јеФтина издања класичних дјела — скромног изгледа, али препуна животне хране, као што су у суштом животу људи озбиљних заслуга. Р1спод овијех, аристокрација књиговежње, повлашћени сталежкњижнице,у свијетлој кожној одори и златном наресу. Па онда гиздава и весела младеж: ружичаста Еешошега, модра ВаЉеге, црвенонаранџаста НасћеИе-а, жутосвијетла 1хуу-а, стотину боја, стотину издања — намигуша, која се натјечу ко ће боље на се око привући. Затим изнова други редови једноличнихи сиромашних свешчића, које су као ситни народ књижнице, занемарен и слабом пажњом гледане. Мало ниже дивот-издања, немирна