Зора

410

БОЖИЋНИ ПОКЛОН

чељад, која одлази и долази из града на поље, у жељезници и у колима, из џепа у торбу, из торбе на ноћни сто, задовољавајућ се окрајцима нашега времена. У овом чопору имамо наше љубимце, старе пријатеље, пријатеље јучерашње, учитеље, добротворе, зле савјетнике, шуплоглавиће, заборављене, ригористе, досадљивце, подругуше, пришљанице, проповједнике, смутљивце, тјешитеље. А најпослије на дну, при земљи, четири прста поврх тавана, гробиште, гдје су стрпане испреметано раздрпане и запрашене књижице и дјелашца сваког облика и сваке боје, које преживјеше у нашој памети један сами дан или час: разузданост духа, што но вели Сиегга221, пилотине људског ума: свадбене пјесме, први покушаји пропалих пјесника, сакати романи, календари, ругописи, имитације, крађе, самовољштине, лакрдије, рутине и крњотине књижевности, намијењене клупи духанџије или кошару сметара. Љубав за књигу, растећ мало по мало, постаје најпошље чувство друкчије од љубави за читање. Човјек лијепо ужива кад дотакне, поглади, прелиста и нањуши неке књиге. Мирис скорашње штампе дира у живце. Затворених очију, познајемо по мирису, јели једна књига прастара, или само стара, нова или најновије. Боје некијех издања примамљују, а за некијем облицима и натписима лијепо да се чељаде помами, као што би за каквим витким тијелом или за каквим обрашчићем. За малене и красне књижице осјећамо управо као неку њежнију брижљивост, него ли за дебеле и велике, а опет подижући натегом неке књижурине, осјећамо неку. насладу, коју не бих знао описати, али која се не осјећа подижући која му драго друга бремена. Ужива се пак ређајућ своје књиге новим

редом, новим складом боја; мозајична је то радња, ту вам дневно каква промјена: једна књижница и мала даје доста радње; треба попуњавати празнине, промјењивати издања, примати ново дошавше, отправљати одлазеће, лијечити болесне, кријепити оне, који старе, ласкати онијем што сјају; једном ријечју, владати једном малом државом, у којој се осјећају све милине, све сумње, све зависти и све славе једног малог краља, који не може раширити своје границе колико би хтио, забавља се и тјеши, премећућ непрестано оно мало што има. Жестоко се вара ; ко год мисли, да се човјек може једнако учити из књига, које има, као из онијех, које узајмљује. Књига не доноси сву корист, коју би могла донијети, ако није управ наша. Треба је разрезати, исподвлачити, напунити је усклицима, превити јој листове, забиљежити јој ноктима окрајке. Књига, која само прође кроз кућу, не оставља дубока трага. ГТа онда, чудне разлике! Ако је имате у кући, читаћете је и понављати баш у онијем случајевима, у којијем сте најбоље расположени примати живе и корисне утиске јер оно, што вас нагони, да тражите ову лектиру радије, но какву другу, особито је расположење духа; када би сте морали тражити књигу у другог, ишчезнуло би можда прије, него би сте књигу и добавили. Велик ли је уплив једне књижнице на дјетиње васпитање. Судбина многијех људи зависила је од тога, је ли било и није ли било књижнице у очинској им кући. Чињеница што имађаху при руци, у свако доба дана, средство којим да задовоље прве дјетиње радозналости, да преваре досаду кишљивих дана, листајућ књиге усадио је у многе главе прво сјеме љу-