Зора

3 0 Р А

417

бави према науци, која постаде временом горућа, жарка за знаношћу, и наплоди за рана неке моћи ума, које би по обвезаном и опредијељеном школском учењу биле, узалуд, мртве остале. А и остављајући баш на страну велике успјехе, добро је удахнути у дјетињству поштовање према књигама, још пријс љубави према читању. Добро је за дијете да има у кући један кутић, гдје је уздигнут као жртвеник науци и знаности, те према коме, а да оно томе још и не схваћа узрок, види, да му сродници имају неко поштовање и неку пажњу, тиху собицу, гдје кад и кад види кога озбиљна и непомична: мјесто посвећено мишљењу, ко што је посвећено једно јелу, једно радњи, једно почивању. И као дечак читаће особитом радошћу оне књиге, на које су му очи навикле још од дјетињства, које је видио хиљаду пута у уређивању, чишћењу и миловању од својијех родитеља, те од којијех имађаше за њ већ свака, по својој боји и по свом облику, неки Фантастични значај прије но и азбуку познаваше. Одиста има неке разлике између дјечка, који је из малена видио своју породицу, гдје чува и поштује као светињу књиге, и онога, који је видио гдје се живи књижарским гусарством и чини од прочитаних књига оно, што и од старих ципела и подераних хаљина. Па онда! има ли чега да свесрдније и слађе оживљује у срцу сина, далеку или раштркану породицу, мртве родитеље, дјетињство, љубав и његу, којимаје био окружен? Књиге, које очево име носе, које му је он сам у руке поставио, о којијем се с њим често разговарао, спомињу му његова најмилија читања, хиљаду утјецаја на његову природу. На некијем књигама чини му се, да види, гдје се при свијећи сагињу оне сјајне наочари и она бијела брада. Друге му спомињу породицу, гдје сједи наоколо, слушајући чије читање; тјелесне положаје милијех особа, усклике и веселе осмјејке или притајене уздисаје малених сесгрица, које је већ давно заборавио син онога,који је љубио књиге, љубиће књиге, нити ће икада бити сасвим простачка она душа, у којој буде ово штовање. Ах! настојмо, да на вријеме сакупимо око себе ову киту нијемих али вјерних пријатеља; оградимо себи ову мирну тврђаву, да у њу прибјежишта нађемо, кад нас буду спопале горчине живота. Оваки дани доћи ће а с њима и потреба самоће и шутње. Тешко ће нам тада бити, ако не будемо имали у кући један кутић, у ком да се склонимо и покушамо заборавити живе, тјешећи се с мртвима." Српски родитељи нв заборатше српску књигу о Боокићу! 8етрег.

БОЖИЋ У СРПСКИМ НАРОДНИМ ПРИЧАМА.

^ЈПКгема љепше славе од Божића, Ј^рг^пјева бесмртни Његуш. И заи7 ста, више него икоји други, Божић је празник, коме се јед0 нако радује мало и велико, старо и младо. Ја држим, да је то отуда, што се Божић највеселије прославља;

Јер сваки други празник прослави се некако у тишини, а Божић се не може прославити без пјесме, без хуке. Народ наш, ако хоће кога да прокуне, вели: „на зло му Божић дошао" или „црн му Божић освануо" и то је највећа клетва, страшнија од