Зора

422

КНЕЗ СРЕБРНИ

— Њихов атаман није овдје, господару, — одговори за њих Сребрни — отишао је одмах послије јазанске битке. Ја сам га звао у Слободу, али он не хтједе. — Не хтједе! понови Јован. — Чини ми се, да ће ваш атаман бити онај слијепац, што је са старијем Коршуном хтио да украде кључе испод мога узглавља? Чујте, одрпаници, ја ћу наредити, да вашега атамана ухвате, и на колац ћу га набити! — Хоће тебе на ономе свијету, ако Бог да! промрмља помајка. Цар се учини, да не чује, и продужи: — А вама, који сте ми драговољно главе предали, даривам живот. Изваљаћете им пет бачава слаткога вина, нека се провеселе. Јеси ли задовољна, стара? Помајка стаде жвакати. —• Живио цар! викнуше ризбојници. — Служићемо ти вјерно, баћушка господару! Заслужићемо опроштење. — Дајте свакоме по капут, наређиваше даље цар, и мало новца. Записаћу их у опричнину. Хоћете ли ми, вражја дјецо радо служити у опричницима? Неки од разбојника замуцаше, али већином завикаше: — Врло радо .ћемо служити твојој царској милости ! — Шта мислиш? — упита задовољно Јован Сребрнога — да ли ће ваљати за бојнога реда? — Ваљаће, — одговори Сребрни али, господару, не уписуј их у опричнину. Цар помисли, да Сребрни сматра разбојнике, као недостојне ове царске милости. — Када ја опраштам — големо опраштам! рече он поносно. — Али то није никакво опроштење, господару! изрече се Сребрни. Јован се зачуди. — Они су ти, господару, — продужи кнез — учинили велику услугу, да није њих било ударили би Татари на сами Рјазан.

— Али зашто, да не буду у опричнини? упита цар. — Зато, господару —- Сребрни бираше мекше изразе — јер и ако су они рђави људи, ипак су бољи од твојих опричника! Овака искреност и храброст забрину Јована. Он се сјети, да ово није први пут како чује истину од Сребрнога. Међутим он, тамнички бјегунац, доноси сам своју главу цару, и ипак му говори истину у очи. Цар се колебаше, како да поступи са кнезом, кад ново лице привуче његову пажњу. Један постар човјек бјеше се увукао међу разбојнике, и стараше се, да привуче на себе пажњу Сребрнога, али да цар не примјети. Он се сагињаше и стараше да потегне кнеза страга за хаљину, али му то не испадаше за руком. — Какав је оно пацов? упита цар. Али се непознати сакри међу разбојнике. ГГо царевој наредби, опричници га ухватише и изведоше напријед. — Ко си ти? упита га сумњиво цар. — Ово је мој слуга, господару, објасни Сребрни, јер познаде свога вјернога Михејића, — није ме видио од како... — Тако, тако, баћушка — господару — потврђаваше Михејић, дркћући од страха и радости — истину говори његова кнежевска милост! . . . Нијесмо се видјели од како га ухватише! Дозволи ми, баћушка царе, да се нагледам мога бојарина! Свијету мој, Никита Романовићу! Мислио сам, да те никада више видјети нећу! — Шта си му хтио рећи? — гшташе сумњиво цар — зашто си се крио? — Бојао сам се, баћушка господару, Иване Васиљевићу, бојао сам се твојих опричника! Они су знаш, господару, таква чељад ... Михејић се угризе за језик. — Каква чељад? — стараше се Јован, да говори милостиво, — говори старче, не бој се!