Зора

3 0 Р А

423

Михејић се умири и појуначи. — А таква чељад, какву прије нијесмо могли ни у сну снити, баћушка! Ужасна чељад, тетка им стара! Цар га посматраше, а у себи се дивљаше, како је и слуга искрен, као и господин му. •— Шта си избечио очи, као да ћеш га појести? рече му помајка. — Зар ти није истину рекао? Кад Михејић осјети помоћ, обрадова се. — Тако, бако, тако! викну он. — Све је зло од њих потеоо! Они су и на мога господина налагали! Не вјеруј им ништа, господару! Носе ли они пасје главе при седлу — и језик им је пасји! Ево и оча бакица каже, да оваке погани није прије у Русији било! Михејић се обазрије на опричнике, па се онда прпмаче Сребрноме. — Ако сте и вуци, сад ме не можете лојести. Одавно је цар у себи одлучио да опрости разбојницима. само их је волио мало продржати у незнању. Сада га дође воља, да се наруга старој Онуфревној, и уједно насмије Михејићу. — Дакле, ти не волиш опричнину? упита он љубазно Михејића. — А ко је волио господару? Све ради ње стижу невоље мога господина, да није ових изјелица, и сада би мој бојарин био у части код тебе. Михејић плашљиво погледа царедворце, а у себи промисли: „Ех, тетка им стара! Већ кад је пошло главу ћу изгубити, али господина ћу оправдати пред царем". — Добар ти је слуга! рече цар кнезу. — Да су моји овако вјерни, ваљало би! Је ли одавно у тебе? — Е, баћушка Иване Васиљевићу, •— завика обрадован Михејић — још док је кнез био дијете служио сам га. И оцу * сам му служио, и отац мој његовом дједи, и дјеца би ми његовој служила, кад би их имао.

— Шта, зар ти старчићу немаш дјеце? упита још милостивије цар. — Имао сам двојицу, па у боју погибоше, служећи тебе. Старијем непријатељ расијече главу, а млађеме простријелише прси, ево таман овдје. Он показа руком мјесто на прсима. — Види ти! —Јован заклима главом, као да врло жали Михејићеве синове. —- Та хвала Богу, старче, једне си изгубио, добићеш друге. Михејић уживаше, што разговара са царем. — То је добро лако наћи —• рече он, кесећи се •— само ја не волим бабе, баћушка — господару, па и стар сам. — И међу бабама цша разлике, •рече Јован и ухвати Онуфревну. — Ево ти домаћице! Узми је, старино, живите у миру и љубави, и дјецу гојите! Опричници разумјеше, дасе цар шали, па ударише у смијех, а Михејић бјеше зинуо од чуда, па гледаше на царево лице, али ово бјеше озбиљно. Плануше мртве старичине очи. — Безобразниче! закришта она на цара — Безбожниче! Да се ти мени ругаш! Ја ћу ти дати, безобразниче! Јахудијо! Она лупаше штапом о земљу, губица јој чешће захжвакаше, а носић помодри. — Не треба се, бако, стидити, — рече јој цар, — ја ти дајем честита мужа: он ће те љубити и памети учити! А свадбоваћемо одмах вечерас по вечерњи. Е, ваља ли ти домаћица, старино! — Смилуј се, баћушка господару! викну у правоме страху Михејић. — Шта? Зар ти се не свиђа! — Како свиђа, баћушка! зајеча Михејић и стаде натраг узмицати. — Заволићете се! — рече Јован даћу уз њу доста новца. Михејић са ужасом посматраше Онуфревну, коју једнако држаше цар. 4 .