Зора

424

КНЕЗ СРЕБРНИ

— Баћушка, Иване Васиљевићу! викну он изненада, и паде на кољена: — нареди да ме казне! Волим и умријети него се оженити њеном милости, тетка јој стара! Цар мало постоја, па прсну у гласан и дуг смијех — Но, — рече он и пушта Онуфревну, која љутито оде — нешто вам није суђено, ја вас сплом нећу вјенчати. — Служи и даље, старче, твоме господину, а ти Никита дођи овамо. Опраштам ти и другу погрешку. Опраштам и овим голпћима, нећу их уписивати у опричнину, јер би се могли моји увриједити. — А ти, Никита, — овдје цар промијени свој подругљиви глас и израз лпца, па метну руку кнезу на раме, — ти остани код мене. Ја ћу те измирити са опричнином. Кад нас ближе упознаш, не ћеш се више туђити. Лијепо је убијати Татаре, али ја имам ближих непријатеља. Ших треба зубима гристи и метлом мести! Цар лупкаше Сребрнога по рамену. — Никита, — продужи љупко цар — ти си праведна срца, језик ти није лукав. Такви ми и требају. Упиши се у опричнину, даћу ти мјесто Вјаземскога. Ти ме нећеш изневјерпти. Већ му почеше царедворцп завидјети, већ у њему видјеше нову звијезду, која ће им бити на путу, па стадоше незадовољно шапутати. Али се срце кнежево стеже, кад чу цареву жељу. — Господару, — рече он, — хвала ти на милости, али дозволи, да се и ја придружим станичницима. Ја овдје немам шта радити, нијесам навикнут на овдашње обичаје, а тамо у даљпнп вјерно ћу ти служити до пошљедњега издисаја. ■— Дакле тако! рече Јован и диже руку са кнежева рамена — ми се не допадамо кнежевској милости. Поштеније је живјети са лупежима, него уз цара бити. Па ништа, — доврши он подругљиво —

ми вам се не ћемо намећати. Живите заједно, као што сте и научили! Сретан пут, разбојнички војводо! Цар још једном са презрењем погледа Сребрнога, окрену му леђа, и уљезе у двор. Глава XXXVIII. | 1 <И1М»1: Д П>И С АСГА.И А к, Сребрни дознаде од Михејића, шта се догодило са бојарињом Јеленом. Старац му исприча, како је извео из млинице оне страшне ноћи, кад пзгори Морозовљева кућа, и одвео је по њеној жељи у дјевојачки манастир. Он посла унапријед Михејића, да се здоговори са Јеленом, и да им уреди састанак. Има неколика дана, како је изишао са станичницима из Слободе. Када се примакоше манастиру, он их остави, и пође сам на сусрет Михејићу. Лутао је сву ноћ, тек пред зору опази у даљини пламен и крај њега Михејића. — Ваћушка, кнеже, Никита Романовићу! — завика Михејић, када га познаде — не иди даље. Врати се натраг, тамо немаш шта радити! — Шта се догодило? упита Сребрни, а срце му замрије. — Све је свршено, баћушка! Није нам била срећа суђена! Сребрни скочи са коња. — Говори! Шта се догодило са бојарињом. Старац ћуташе. — Шта се догодило са Јеленом Димитријевном? понови преплашено кнез. — Нема впше Јелене Димитријевне, него сестра Јевдокија — додаде мрко старац. Сребрни се заљуља и прислони уз дрво. Томе се ударцу није надао. — Шта ћеш, баћушка! Таквајебила Божја воља. — Причај! Не жали ме! Када се покалуђерила бојариња?