Зора

В 0 л с в и

в

олсви

У

орачају смјело по беспућу дугом По широком гробљу мртвих каравана, Нигдје хладпе капље у пустари н'јемој Ни вјетрића свјежег у омари дана. Оглунуло небо над тешком тишином, Но још крјепка нога жарким иде пјеском; Нигдје живог јава . . . Али напред смјело! Гле, звијезда иде и трепери бл'јеском!

Народе! што паћен, с болима у души, Смјелим ходом крећеш путевима јада, Бескрајна је ггустош и дани су горки, Пакао се диг'о да ти снагу свлада. Али напред крјепко кроз омару, огањ, Кроза црне часе паћеничких дана, Зв'језда твог јединства, одвешће те сама На прагове цвјетне светога Ханана! . . .

Јован А. Дучић

|||Ј ,1Кима. Са натуштеног неба провеЈавају ситне снежне пахуљице, посипају сниске тршчане кровове и завејавају маде искрпљене прозоре. По кад и кад пролете лаке саонице, шкрипи утапкани снег под ногом и гракне можда гавран са сеоског торња. На стаклу се мрзне ледено гра-

О Ж И Ћ - Успомена Јован Протић —

стано нешто распитује за прасице и пита попу: је л му намењено које? Цело сеоце замириса на Божић. И лепо, данас дан, сутра дан, па стиже и мили бадњи дан. Баш прави бадњи дан. У топлој пећи умилно пуцкара суварак, па се шири нека пријатна јара, те згрева назебле уши и поцрвенели нос. Стари мачак згурио се ње, на брковима се хвата иње, а у запећку, па тајанствено, сањиво читаво ^ село накривило шубару, па преде, а под креветом шћућурило

намигујући левим оком, чека благе дане. Чика Станоје већ отишао у ва-

се пуначко прасе, па и оно гроиће од силнога миља. Марко удесио, колико га грло доноси, пишти сво-

рош по барут; деда Аврам бира па- јим танким гласићем, као да му нокте њиће за бадњак, а баба нам непре- режу, а не да „Рождество" иоји.