Зора

3 0 Р А

399

Сви се рашчварили, па нам се лепо срце праћака у грудима и заиграва од неке радости. А како и да не игра! Каквих ти ту све није било колача! И с медом и без меда, и са маком, и онако без мака, и са орасима, и гурабија, и најпосле, ваљда више и нема тих колача да се месе на овом свету и у нашем селу! Како је нана то све умела онда да замеси, да ослади и да зачини, то се не може баш знати, ал само — и поп Аврам признаје — умела је! На пол>у непрестано веје. Час по прође когод мимо прозора, погурив се натукао шубару преко ушију, па прти по снегу: или до ча-Јеврема, ради меда, ил до Андрије, ради какве чутуре. * Вече се лагано спушта. Нека магла спустила се над селом, а већ се и дим лагано диже из посрнулих димњака и наступа она свечана пред бадње вече — тишина. Још само где-где што зашкрипи замрзнути ђерам, ил се затворе по чија врата. После — мир. Пиљеж се окупила око пећи, па чека . . . Види се чека нешто. . . Чека забога Божић! .. . Баба налива боце, а деда уноси сламу у вајат ... И кад ко шта хоће, а он шапуће... Не зна се зашто то, да се шапуће, ал сви знају, да тако треба . . . И нико не ће да квари реда. Ни прасе више не гроиће. Деда га још после подне, са особитом неком пасијом и са својом рођеном, рожаном брицом заклао. А деда је врло красну брицу имао! Још на Туцин дан је са неком свечаном озбиљношћу наоштрио, и ето сад, где с поносом погледа на прасе, што опет у потпуној својој свести бо-

жићне печенке, виси о стражњим својим ногама о клину у трему. Може се рећи, све је већ у реду. Све, још само да засветли жижак, па да онда већ и тај Божић дође. На пољу се све већма смркава. Још једном се добро прочарка пећ, баба оставио већ и лулу, а нана уђе и оданув од посла: — Готова сам, рече. Сви се погледасмо, а осмејак радости прелети нам преко лица. — Е, — рећи ће баба, махнув главом на нас, — ајд, вели по сламу! И њему заигра леви брк. Нана ужегла свећу, спремила жито, па ће да нас дочекива, а ми са ванредним, необичним осећајима полетесмо у вајат. И само се чује, како слама шушти, како срце бије, како малише стењу од муке, што би сваки, што више да понесе. Прво ће деда, па онда баба, па за њим Љубиша, па ја, па Зорица, па најпосле Марко. Сви се поређасмо, сви гологлави и развучених усана, а деда осврнув се, је ли све у свом божићнем реду, отвори врата, а светлост свеће и мирис тамјана читаво нас задоји својом светлошћу. — Христос се роди! кликну деда, а око му засја сузом радости. — Ваистину роди! одговара нана и посу га житом. — Христос се роди! вели и баба, па и њему задрхта доња усна. — Ваистину погоди! одговара нана, паопет занесе шаком пуном жита. Ми се осмехнусмо. — Христос се роди! Зацвркутасмои ми, онако као ластићи и преко реда, а нани се блиста лице од радости, па нас посипа пшеницом и материнском милошћу: — Ваистину роди, голубови моји! — Ваистину, снаго моја! г