Зора

Бр. I.

3 О Р А

Стр. 13

отужан самоме себи. Бијаше му, као да прогута нешто гадно и смртоносно: миша. А миш се ужљебио у утроби: сад ће се прогристи кроз цријева и уштинути га за срце! . . . Тек доцкан опази, да је у соби мрак као у рогу, па се одвула као пјан, штрецајући од страха при сваком кораку. На пољу и опет падњава. Милиновић табачи и лута пустијем улицама и прокисне до костију. То га разблажује и умирује. Око једанаест свраћа у гостионицу Фронерова хбтела. Наручи вечеру и жваће као хијена, задивљујући апетитом конобаре и самог себе. Код боце се рајнскога већ разузурио. Обузимаше га одушевљена сатирска радост. Оде у Ронахеров варијете и ангажује двије најљепше даме. Проспу се коњаци, малага и шампањац. Момче се тако ражџилитало, да не може више сједјети. Узме, своје нове знанице под мишке, па хајд' у каруце и заповједи Фијакеру, да тјера што брже може у хбтел Метрополу. Годи му ваздух и јурњава. Када га даме чврсто заплетоше рукама, спопаде га дубока одвратност, а од парфена му се смучи. Викне кочијаша, баци зачуђеним дјевојчурама буђелар и одјури као да бјежи од самога себе. У некој самотној уличици запјева инстиктивно из свег гласа — можда други, трећи пут у животу: „Чупава, гарава, отварај ми врата -1 Дошавши кући, бијаше уморан и чисто задовољан. Помисливши у кревету на покојнпцу, бијаше му мило, што га то ни најмање не узнемирује. У полусну чује познато чепркање, али и то као да га не мучи као прије . . . .. . Миш је под орманом за књиге. Тврди зубићи грицкају све јаче, све јаче.. Страховито: та то већ праска

и трешти као на мељави! Одједаред глух тајац, као у подземној бутурници . . . Ха, ено га сада поред прозора. Скакуће на мјесечини, удара главом о дувар и шкрипи у такту игластијем зубићима: цвр-цвр-цвр. ...И: цвр - цвр - цвр-! закипи по зеленом хатару небеском жагор мишији као цвркут ластавица. Облаци? Не. То су голе, црне и наборане мишје репине, па змијски звижде и сикћу ноћнијем зраком. Звијезде? Не. То се ужагрише зеленкасто и крваво пакосне мишије очице. Мјесец? Не... Ај, то је гувернанта из Араберга! Не, није: то је грдан пацов са жутим лицем и посијеђелом косом госпође Љубице. Милиновић да се сакрије под јорган, али она му се смијеши блиједим смијешком, рони златносребрне сузе и збори кабалистичке ријечи! — — ОриФијел, Офијел, ЈоФијел, Самајел, Асрајел, Аратрон, Бетор, Фалег, Ох, Фагит, Мишкец, Мишко, Мијат, Михајло, Мишел — . . . А глас сребрно бруји сионим ајиром као звоно древне катедрале... ... II опет зашкрипи милијун грознијех коштица, зазвижди милпјун репова — и паде мртав мир и слијеп мрак . .. . . . Кроз мртву се тишину чује како њешто пуза зидом са дворишта. Синуше и опет звијезде и мјесец, а на прозор чучну — миш. Њушка шапице. Цвили гласом — као у мачета или новорођенчета. Сада се хипну на патос и поиграва на мјесечини према кревету. И зајецаше и зашкринуше даске — пречаге под гвозденим зубићем . . . Сада се рије и пробија кроз сламњачу. Алај пече то врдање угријане жиле, алај жеже распаљено срце и болан мозак! Милиновић да се дигне, да дрекне, али