Зора

Стр. 12

3 0 р а

Бр. I.

слије Гетеа и Бетовена, ишчезава пред Золином берберском популарношћу. Бадава: природне науке нијесу вјечна и млада природа! Ко плива, лови и јаши има бољи желудац од нас, који бубамо на памет физијологију. Рт с!е з1ес1е?! Смијешно! Ми ћемо нараштају од год.: 5000 изгледати, као нама што изгледају дјеца што се сиграју дједа и баке... Пошто опет легне, не може дуго уснути. У соби над њиме бат ногу... Мир . . . Хркање .. . Зашкрипило зубима... Женски вапај! Милиновићем прођу срси . . . Тежак уздисај: спавала је, сањала је сиротица у трећем спрату! — II у Милиновићеву мозгу прокуљаше и закухаше вреле мисли као пара у лонцу .. . Киша престаде. Тишина. Собом сину трак од мјесечине. Милиновићу одлануло. Стао тонути у сан, кад ли га трже шушкарање — најприје испод кревета, па у сламњачи. Удари свом снагом шаком под кревет, па огули на некаком ћошку прсте на зглобовима. Побјесни и бубне под кревет с орманчета букару, чашу и свијећњак. Миш прогребе преко патоса и стане као за инат бјесомучно играти на мјесечини према прозору, лупкајући црним тијелцем по зиду. Милиновић рикне, устане и зајуриша под пенџер чашом, мастилом, књигом, леђеном и огромном лампом. — Шта је, за име Божје?! дотрчи задухана домаћица са свијећом. Милиновић се престрави, да га не држи можда лудим, па се гласно насмије. — Хтједох Вас, милостива госпођо, једаред видјети у ноћној тоалети и успјело ми је. Одиста: дивно Вам пристаје. Па те јабучасте ручице, па те лијепе груди под чипкама!

Још никада не бијасте тако Феш, тако шик! — Ви сте данас „злочести" ! Насмије се, порумени све по врату и хтједе да сједне, али Милиновић јој окрене леђа и стане брутално навлачити чарапе. — Зора већ руди, разведрило се, а ја ћу мало до Пратера. Она оде као да је посу леденом водом. Пошто се Милиновић обуче, једвице се дотетура до првог бољег хбтела да спава. У ушима му гуди и циличе, од свјетлости га боле очи и хвата мука и несвјетица. IV. Врати се кући тек пред вече. Нађе телеграм из Араберга. Преко четврт се сата накањиваше да га отвори. Руке му све више дрхтаху, а очи гораху, што дал,е читаше: „Јутрос нађосмо г-ђу Коларићку, „Миша", мртву у базену домаћег купалишта. Биједница расјекла у води мојом бритвом жиле на рукама. Узрок непознат. На пошти кажу, да је примила писмо из Беча од некога, ко јој чешће пише ро51е-ге51:ап1:е: свакако муж. Но не нађосмо ништа: спалила. Сјутра погреб. Јави одмах, долазиш ли. Дођи свакако! У мојој кући да се тако што деси! Јелица се боји. Све ћу продати. Сшриц Пера и . Милиновићу бијаше, као да га неки јакота ошинуо окованом левчом по потиљку. Хтио је да се превари и заплаче, али не узможе, јер је то хтио. Тонуо је немоћно у бездно очајности. Дакле слутња, која га сапињаше тако дуго, претворила се одиста у јаву, мрачну и страховиту! И заборави на све, па и на одговор стрицу. Заглибио се у се и постао