Зора

Бр. I.

3 0 Р А

Стр. 11

Преко два сата лежаше на дивану сломљен, заронио у растрзане, мучне мисли, немајући снаге да се макне. Из свјесног сањарења га тргне домаћица, госпођа МариНка, врло „консервирана" и љубазна удовица граничарског капетана. — Изволите ли вечерати? — Пха, — могу. Тек пошто изједе први биФтек, осјети силну глад. Иза четвртога и четврте .боце плзањског пива намигиваше сумљиво газдарица старој. слушкињи. А Милиновићу мило, што има киклопски апетит. Врати се у своју собу и запали миринттаву цигарету. Умири га обилата вечера. Замало те не оде да потјера мало кера, да би још свјежиЈе живахнули учмали нерви. До пола се ноћи забављао читањем Парауелзуса и неког лагинског сочињенија „О Демократској Зарази". Проучаваше већ одавна алкимију, астрологију, кабалистику и мистицизам. Врло га занимаху Саломонови Кључићи, Пневматичко богословље, Велики Гримоар папе Хонорија, Зораостров Телескоп или Кључ за велику магијску кабалу. Дугачке зимске ноћи пробдијеваше над књигама о Фаусту, о његову Фамулусу, о пану Твардовском, о нашем Грабанцијашу о игуману Тритхајму и гутајући Фантазије Јос. Ант. Херпентила, Новијех Платоника, св. Бонавентуре, Бемеа и генијалног Сведенборга. Диринчио је као каки швапски привата доценат, па ипак бијаше лијен; радио је без циља. Тек што леже, пробуди га из полусна неко врдање... Зашушкало на столу и стало грицкати хартије. — Миш, Бог га убио! —- викну Милиновић и стаде штапом млатити испод покућста. Сасвијем се расанио. И сатрвен дохвати свој дневник:

... Данас ме самоћа тиштила више него икада. Болестан сам. Булазним. Пио ме дан ломљ.аше грозно сумњање и дубок, тајанствен страх, свакако због те гуске Љубице, која ме узнемирује непромишљеним писмима. Али није можно, да ме мучи та багатела! Или зар немам снаге, да будем и у пракси оно, што сам свом снагом освједочења: консеквентан и хладан егоиста ? Зар да се глупи словенски алтрујизам у меки растићи на штету здраве логике ? Болестан сам! Ов'час ме зшлашио као балавца миш, јер помислих несвјесном асоцијацијом на гувернанту. Да се није већ сада потенчила? Којешта! Тек жалостан је Факат, да моја најновија нервозност није обична. 51 1птог а!дие то1е51ла 1оп§о {етроге регвеуегап!, те1апсћоНат зш;пШсап1 — вели већ древни Хипократ. Осим туге море ме још т. з. 2\уап§8уогбМ1ип§еп. Патим и од врсти агародобије. Утисци су абнормални, нестаје сређеност мисли, воља се диранжира: то је права правцата манија! Пред вече ми на дивану клонуше руке и ноге: каталепсија! Најновија згода са мишем мириши на истерију, ипохондрију и сЈеНпит регбесићотз. Све ће то бити пошљедице неуредних студија, самотних гријехова у конвикту и оног страшног пада са мердевина, од којега мало те не добих запаљење мозга и не одапех у деветој години. Треба се припазити! Моја је болест у главноме — ако ме памћење не издаје текпсћоНа аИопка згуе бШрМа у првом степену. Врло је раширена. Да, наши су дани болесни и трули: доба рђаве музике и литературе. Све се више и више губи осјећање здравља и праве, пластичне умјетности. Имамо Ротшилда, а немамо Медићиса. Беклин, највећи умјетник вијека по-