Зора

Стр. 10

3 0 Р А

Бр. I.

што треба. „За један часак радости хиљаду дана жалости..." Ево и мени извиру туђи стихови испод пера! Љубим ти руке за књиге. Лесковаров је роман лијеп. Велик је еФекат у згодном наслову. Да не знам, да је писац учитељ, окладио бих се, да је име Лесковар псеудоним какве невине, биједне учитељице. „Пропали Двори" нису писани крвљу, него млијеком. Ђалски ми се далеко више свиђа. Он је аристократа и има право, јер у хрватској садашњости вриједи највише оно, што оста од прошлости. Код нас још царује Хамлет и Шопенхауер. Загрепчани купују литерарне моде, које се одавна отрцаше на елегантнијим странцима. Шеноа је први и пошљедњи наш романописац. Ђалски је новелиста. Жене не црта ни из далека тако, као мушкарца. Штета, што га издаје сапа код романа. Геније нашег племена врло је епски и пластичан, али се испољава само у краћој, баладској Форми : „Ченгић-Ага", „Косовка дјевојка", „Све ће то народ позлатити", „Идила старога љета". „Горски Вијенац" — јеси ли га проштила? доказује, како је наш геније пун драматичности. Како ми ни најмање не ласка да будем кроботски или рацки писац, радим њешто на њемачкоме. Шта ћу? У Шокачкој ме не би смјели да печатају, а међу Ркаћима разумио би ме само Љуоомир Недић и можда још двојица тројица. Моја ће ствар бити повећа и „П ћгишге*". Толико о књигама, када Те већ то толико радује. А сада те још једаред молим, да послушаш онај мој савјет, па да се стрпиш.и не падаш

* Тако се зове слагање боја на злато.

у крајности и моралисање, које ме само једи. Љуби Ти шапицу Михајел. Г1. и. Гдје си, за вољу Божију, нашла опет тог „Мијата" ? Бога ми, прећи ћу у Чивуте или Турке, да Те обрадујем каким Мујом или Мојшелесом ! III. Тек што се врати кући са поште, ухвати га протезавица као пред грозницом. Тлачи га непојмљив страх. Шарени га осјећаји шибају као кијор шибљику. Да се разбере, оде у каФану „Бетовен". У ушима осјећа куцање срца, а лијево му тишти. Уста су суха, па узалуд товари стомак водом. Из новина не разабире најобичнијих вијести. Одједаред се нађе пред поштом. Уђе и сјети се, д& је јамачно дошао по своје писмо. Стиди се, што мало те не удари пред Љубицом у патриотске жице. Два, три пута прође салоном, дршћући у кољенима, али нема јунаштва, да наговори чиновника, којему преда писмо. Успињући се у стан у „Алзерштрасе", сваки час застајкује, да одане: плаши се, да се под њиме не сруше степенице и да нема можда лупање срца. У соби не може дуго да нађе жигица, а како је и незналице сујеверан, забуњује се још више. Када мјесто десне — као обично свуче прије лијеву ципелу, будне чисто очајан. Напол^у дуваше бјелојужина, па за часак заромињало. Фијук га вјетра моријаше као урнебесно завијање одурнијех мачака, а свака се капљица кише претворила за њ у досадну коњску муху, сваки га је куцај на прозору боцнуо у живац као чиода.